Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom
skrivenom mestu na Zemlji. Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda,
predlozila: "Hajdemo se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju
osecajima."
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala:
"Skrivalice?
Kakva je to igra?" "To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja
pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem,
polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je
nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.
Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvek,na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je
zapravo mucilo to sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. Oprez nije hteo
reskirati. "Jedan, dva, tri." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i
uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila
u senku Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako
nije mogla odluciti gde ce se sakriti, jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog
od njenih prijatelja. Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je
provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda
u dahu vetra. Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe! Laz se sakrila na dno
okeana (laze, na kraju duge!), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio
sakriti, ali to nije vazno. Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jos nije pronasla
skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se
prekrasnim pupoljcima. "Milion", povikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvo je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja
o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.
Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti.
Sama je izletela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od
tolikog trazenja Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu. Sa
Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da
sedi na obliznjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju zita,
Teskobu u izgoreloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana!), a Zaborav je
zaboravio da su se uopste icega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada
je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od
besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan
krik. Ruzino je trnje izgrebalo Ljubavi oči.
Ludost nije znala sta da ucini. Pronasla je pobednika,osecaj nad osecajima, ali Ljubav
je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlucila
zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj. Tako je Ljubav ispala pobednik nad
osećajima,ali ostala slepa,a Ludost je prati gde god ide.
Misli na me kad sunce istece
sa blistavih zorinih visina;
misli na me kad setno vece
prodje s plastom srebrnastih tmina;
kad te srce ustreptalo zove
na vecernjih uzivanja snove.
Slusaj iz nocne tame
glasove sume same
misli na me!
Misli na me kad sudbe puti
zauvek me od tebe razdvoje;
Vreme tugom kad srecu pomuti
i salomi jadno srce moje.
Misli: mada cas rastanka boli-
ne odvoji onoga sto voli!
Dok zivota bude za me
cuces kucanje srca same:
Misli na me!
Misli na me kada dodje doba
da zanavek mene zemlja skrije;
Misli na me kad vrh moga groba
cvet usamljen krune svoje svije,
i tada ce iz vecnog pokoja
k tebi doci dusa moja.
I tad ces sred nocne tame,
cut jecanje noci same:
Misli na me!
ALFRED DE MISE
Vi koji se volite cutanjem,
i vi koji volite se lutanjem;
Vas koje daljine spajaju,
znajte da cete potpuni biti
kad reci iz grla pustite
i kada razdaljina bude
tek otet uzdah iz grudi
u tmini noci dok mrak
obavija tele vasa iznemogla
od zelja i strasti.
Vi koji snove uzaludne sanjate
o ljubavi vecnoj i bezmernoj
Vi koji o ljubavi besmrtnoj pesme pevate
znajte nema ljubavi vecne
niko ne moze beskrajno voleti
i zalud pesme ispevane
to su tek reci samo
svedoci nemoci Vase.
Jer trenutka ovog u jad padate
vec sledeceg necemu lepsem se nadate.
Vi koji ceznete za zagrljajem samo
i ne usudjujete se da pozelite vise
Vi koji jadikujete sto ste ostavljeni
i niz obraze vam liju kise
Jadni ste, znajte, jer snage nemate
da ucinite za sebe nesto vise.
Placete nad sudbinom svojom
kunete Nebo i sudbu zlu
i ne znate da ste stvoreni
da ljubite iznova i ponovo na javi i u snu
i kad patite Vi ljubite
i kad placete Vi ljubite
i kad padate Vi ljubite
i ljubicete do groba svog.
Vi koji se ljubite cutanjem
i mislite da to je dovoljno
varate se, ljubav trazi saputanje
u tami skriveni ili pod mesecinom
Vi koji ste daljiom razdvojeni
i mislite da ljubav je dovoljno jaka
da pobedi daljine i prepreke sve
zabludne su misli vase
ljubavi treba toplina dragoga tela
vatre strasti u hladnoj noci
ljubavi treba pogled nezan
i sjaj u oku sto budi plam
ljubavi treba dodir nezan,poljubac
ljubav je tuzna kad si sam.
Ti si nebo moje zvezdano.
Na tom nebu oko tvoje
zvezda najsjajnija.
Prahom zvezde padalice
osmeh ti je posut...
A ja sam nebom zvezdanim opcinjena.
Zvezdama sjajnim ocarana.
Prasinu zvezde padalice
u dusi brizljivo cuvam.
I saljem poljupce svako vece,
daleko,do zvezde najsjajnije.
