Ako bi ste sutra umrli, da li biste otisli na onaj svet mirne duse?

Ovde navodim pet najcescih kajanja.

1. Voleo bih da sam imao snage da zivim zivot kako sam ja zeleo a ne kako su drugi od mene ocekivali.

Kad ljudi shvate da im je zivot skoro na kraju i kad na njega gledaju sa jasnocom shvate da su im mnogi snovi ostali ne ispunjeni.Mnogi ljudi umiru znajuci da su neke izbore u svom zivotu mogli da naprave a i nisu morali. Od trenutka kada izgubimo zdravlje shvatamo da nam zdravlje donosi slobodu koju malo ljudi  uvidjaju, sve dok zdravlje ne izgube.

2. Voleo bi da nisam radio toliko puno

Ovo je najcesce kajanje muskog dela sveta. Mnogi, kad se susretnu sa smrcu zazale sto nisu manje radili, a vise vremena proveli sa svojim najblizima.

3. Voleo bih da sam imao hrabrosti da iskazem svoja osecanja

Mnogi ljudi potiskuju svoja osecanja da bi bili u miru sa ostatkom sveta. Kao rezultat toga pocinju da zive jednim mediokritetskim zivotom i nikada ne postaju onakvi  kakvi bi zaista mogli da budu. Mnoge bolesti su u bliskoj vezi sa gorcinom i besom koje covek  cuva u sebi.

4. Voleo bih da sam ostao u kontaktu sa prijateljima.

Mnogi ljudi na nekoliko dana,nedelja pred svoju smrt zale sto su zapostavili svoje prijatelje i tada nisu u mogucnosti da potraze svoje davnasnje prijatelje i nadoknade izgubljeno vreme. Svakome nedostaju prijatelji na samrti.

5.Voleo bih da sam sebi dozvolio da budem srecniji

Mnogi ne shvataju sve do samog kraja da je biti srecan ustvari nas izbor. Ostaju zaglavljeni u svojim navikama i takozvanom komfortu familijarnosti bojeci se promena. Lakse im je da zive ustaljenim zivotom pa makar on bio i bez smeha , nego da naprave neku promenu i budu srecniji.

 

Kada kupim novine otvotim ih nasumice i to sto otvorim prvo procitam. To je neki moj mali ritual,tako trazim "znakove" koje za mene postavlja sudbina...Jer kako rekose mudri ljudi "Bog nam postavlja znakove pored puta da znamo kuda da idemo,treba ih samo znati procitati." I tako juce kupim novine i nasumice otvorim i procitam tekst koji me je odusevio, i ostavio pecat na ovoj dusi..i deo tog teksta cu Vam preneti ovde...

" U budizmu je uobicajeni termin "majmunski um" i evo sta to znaci. Svuda u svetu male majmune hvataju na isti nacin.Napune retko pletenu korpu vocem i zatvore je. Korpa sa strane ima mali otvor kroz koji majmuncic moze da provice rucicu. I tada lovci odu i sakriju se negde u blizini. Majmuncic ubrzo vise ne moze da izdrzi, i zato strci sa drveta, zavuce rucicu i uhvati prvi plod.A onda shvati da mu je ruka zaglavljena. I on cima i cima i cima u potpunoj panici misleci da mu neko drzi ruku unutar korpe. Naravno tada lovci istrce iz sklonista i uhvate ga. U momentu dok ga hvataju on pusta plod i izvlaci ruku, ali tada je vec kasno. Previse kasno.

I zato je upravo sada idealno vreme da shvatimo sta je to sto nas zadrzava,sta je to za sta smo ubedjeni da drzi nas, a ustvari mi drzimo tu situaciju, to iskustvo. To moze da bude odnos sa bracnim partnerom , sa porodicom , prijateljima , kolegama sa posla , komsijama, lokalnom kasirkom, bilo kim. Koji je to odnos koji nas uznemirava , ne ispunjava nas ljubalju , ali ga se drzimo upravo sopstvenim " majmunskim umom" , kada je sve sto je potrebno da pustimo , prosto pustimo iz sopstvenog uma.

Da naravno da ste vi u pravu..ali sa vase tacke gledista. Ona druga osoba je takodje ubedjena  da je njeno glediste ispravno. I zato je sada idelno vreme da naucimo da nase potrebe ne mogu uvek da budu primarne. Treba napustiti ulogu malog boga ili vrhovnog delitelja pravde i resavati konflikte tako da sve sukobljene strane profitiraju , da nema porazenih ni unizenih."

" Sve religije uce potpuno istu stvar. Bog je ljubav Bog je mir , Bog je spokoj. I pravo i jedino pitanje  koje mozete da postavite sebi je da li ste ispunjeni ljubavlju , mirom i spokojem. Sve ostalo su usputni rituali kojima je svrha da vam fokusiraju um. Dakle um je izvor zadovolstva i srece ili nezadovoljstva i nesrece."

U daljem tekstu se navodi jedan ritual koji se izvodi kao deo Kahuna duhovne prakse sa Havaja a koji se naziva Ho'oponopono, a praksa se sastoji u tome da se dnevno izdvoji 15 minuta i da se pronadje mesto potpunog mira i tisine tj . mesto gde necete biti uznemiravani, zatim zamislite osobu sa kojom imate problem i recite joj ove cetiri recenice : "Zao mi je." "Molim te oprosti mi" , "Volim te" i "Hvala ti."

 Uopste nije vazno ko je tu uvredio koga, ko je bio mucitelj a ko zrtva , ko treba da se pokaje , ko da oprosti. Sustina je u preuzimanju potpune odgovornosti za sopstveni zivot i ushvatanju da sve zivotne situacije sami kreiramo. Zamolite za oprostaj tu osobu, zamolite za oprostaj sebe. Otvorite srce i izvucite ruku iz korpe i oslobodite se konacno. Nije lako  , nikada i nije bilo. Ali to je jedini nacin da napravimo remek delo  u sopstvenoj dusi."

To je deo teksta koji me je odusevio a koji u sebi ne nalazi zamrsene astroloske izraze koji nisu bas svima poznati..Pokusala sam da izdvojim onaj deo teksta koji moze biti shvatljiv svakome bez izuzetka.

Oni koji su me redovno citali znaju da sam svojim "majmunskim umom" drzala izvesnu situaciju ,izvesno iskustvo misleci da to iskustvo u stvari drzi mene..Ali kao sto je u tekstu navedeno sami kreiramo svoje zivotne situacije..i ja sam svojim grcevitim drzanjem za nesto kreirala svoj sopstveni pakao..Istina je i da sam ja u pravu sa moje tacke gledista ali da je  i On u pravu sa njegove tacke gledista. Istina je i da su se u celoj toj konfuziji stvorila osecanja koja nisu trebala da se stvore kao bes , frustracija ,losa uverenja..Tekst navodi na jednom mestu; "Ne mozemo da dobijemo nesto novo , dok se ne odreknemo neceg starog. A najlakse i najteze je odreci se mrznje , zavisti , besa , frustracije , losih uverenja. Srce i um treba ispuniti ljubavlju , motivacijom , ispravnim navikama ,  i pozitivnim verovanjima. I sve ce se promeniti ...magicno.."

Tekst za koji ja smatram da je znak od Boga samog..za mene..znak pored puta koji se zivot zove..samo treba obratiti paznju..

Pozdravlja vas vasa

                             Vila bez krila

 

Verovatno je vecina od Vas cula ili procitala pricu o orlu i kokoskama..za one koji pricu nisu culi niti procitali...

"Jedan covek nasao je orlovsko jaje stavio ga pod kokos. Orlic se izlegao kad i pilici i odrastao sa njima.

Citavog zivota orao je radio isto sto i kokosi u dvoristu , misleci da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i leprsao krilima uzdizuci se koji pedalj iznad tla.

Prosle su godine i orao je ostareo.

Jednog dana ugledao je u visini , na vedrom nebu, cudesnu pticu mocnih rasirenih krila, kako lebdi na vetru.

Stari orao je zapanjeno gledao u vis. " Sta je to? " pitao je.

"To je orao , kralj ptica" rekla mu je jedna kokos. " On pripada nebu , dok mi kokosi pripadamo zemlji."

I tako je orao umro medju kokoskama ne znajuci ko je."

Postoji i druga verzija ove price gde orao svestan sebe ali uplasen visina nebeskih i leta ,dobrovoljno ostaje medju kokoskama i tako tavori svoje dane, pomazuci mladim orlicima, koji su se kao i on izlegli u kokosinjcu ,da shvate ko su i da se vinu put nebeskog plavetnila kao kraljevi neba i ptica.

Znam coveka koji u sebi krije bezbroj talenata ,ali kome je u njegovoj mladosti trebalo vrlo malo ohrabrenja da bi sve svoje talente razvio i prikazao svetu. Medjutim umesto da ga bodre ,njega su lomili. Hteo je da svira..razbise mu gitaru..hteo je da pise..rekose ne moze..hteo je da crta..ismejase ga. Sasekose mu krila do krvi, a za ranama oziljci ostaju koji znaju da zabole.I ne samo oziljci vec i strah da ce ponovo da krenu da  mu krila lome. U takvim okolnostima covek, bilo koji ,se povuce,ostavi sva svoja blaga,zakopa ih duboko u sebi i ljubomorno cuva. Ako i nekad skupi hrabrosti da nekome pokaze to sto on krije povuce se i na najmanju kritiku ,ili cutanje protumaci kao kritiku.

Upoznavsi na sopstvenoj kozi kako boli kad se krila lome, pokusava da ljude koje sretne u svom zivotu ,a koji opet nisu svesni svoje vrednosti iz ma kog razloga, ohrabri i podstakne da polete. Ume on to bas lepo da radi, svemu tome i ja sam dokaz. Ume da pohvali,ume da se divi..secam se kada sam mu prvi svoj stih poslala ,stidljivo i sa zebnjom, nazvao me "pesnickom princezom" .."retki prozracni biser, suzica malog Andjela" . Ko posle takvih reci ne bi napisao jos jedan stih..i pesmu celu..i dve..

Danas posle nesto vise od dve godine imam zapisano preko 100 pesama i par pricica.Neke Ste dragi moji blogeri mogli da procitate i ovde. Negde u maju ove godine odvazih se da neke svoje radove posaljem na konkurs u organizaciji knjizevnog kluba "Miroslav Mika Antic" u Indjiji pod nazivom "Garavi sokak". Bese to moj prvi konkurs i moja prva objavljena pesma.

Ali...covek koji u sebi krije lepotu i snagu jednog orla uporno odbija da poleti. Steta je velika ,jer fotografije koje on uslika su predivne..ono sto je pisao na zalost nisam imala priliku da vidim ,jer on to ljubomorno cuva. Postojala je sansa da njegovo pisano delo ugleda svetlost dana ,ali je on to odbio, jer ,cini mi se, trazeno je od njega da napravi neke manje izmene u prici.

Skoro sam na jednom forumu ,koji i on redovno posecuje postavila par njegovih fotografija na kojima potpisah njegovo ime. Osetila sam veliku potrebu, kao cin zahvalnosti za sve sto je za mene ucinio, da bar neko vidi i zna ko je uslikao te fotke. Medjutim on me je zamolio da ga ne potpisujem vise i jedva ga namolih da mi dozvoli da stavim inicijale njegovog imena.

Kako naterati orla da poleti?

Kako ubediti nekoga da vredi jako puno i da se ne odrice sebe?

Jer on vise ne pise..on vise ne fotografise..on vise ne crta..

On jos samo bodri druge da polete i ceznjivo gleda za njima u plave visine.

Ja jesam poletela..na trenutak samo..i sada se osecam pomalo ljuto i osteceno na neki nacin jer on ne zeli da letimo zajedno.

On ce uvek biti u mogucnosti da sam sebi kaze " ja sam je bodrio..ja sam joj pokazao da moze da leti" , a meni let takav ne predstavlja zadovoljstvo ni radost ,jer on ostaje dole u prasini sa kokoskama.

Htela sam iz zahvalnosti da mu pomognem da poleti..da mu pokazem da moze..

Iz nekog protesta lomi me zelja da prestanem da pisem..da prestanem da objavljujem svoje pesme..da prestanem da saljem iste na konkurse..jer osecam neku vrstu krivice,neuspeha to sto on nece  ni da pokusa da poleti.

Ne moramo zajedno leteti. Meni bi bilo dovoljno samo da znam da je on negde tamo visoko u nebeskim plavetnilima pa makar i miljama daleko od mene..

Poleti Milo moje...mozes ti to..znam.

http://najforum.forumotion.com/caffe-zbornica-f17/pesmom-cu-ti-reci-kroz-sliku-i-reci-oslikana-poezija-t470.htm a na ovom linku mozete pogledati te iste fotke...  

”ĆERKA i njen POKLON TATI”
Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju
cerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo
malo.
Bio je Božic. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je
za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema nicega, jako
se naljutio. Cerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, ocekuje se da se u kutiji nešto
nade!!”
Devojcica ga je žalosno pogledala i s suznim ocima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha
sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred cerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do
kraja života cuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osecao izgubljeno i ocajno,
uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je cerka spremila
unutra.
Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni,
prijatelji, deca, Bog… Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su
andeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteškoce i podsete nas na to, kako se leti.  

Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom
skrivenom mestu na Zemlji. Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda,
predlozila: "Hajdemo se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju
osecajima."
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala:
"Skrivalice?
Kakva je to igra?" "To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja
pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem,
polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je
nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.
Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvek,na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je
zapravo mucilo to sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. Oprez nije hteo
reskirati. "Jedan, dva, tri." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i
uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila
u senku Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako
nije mogla odluciti gde ce se sakriti, jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog
od njenih prijatelja. Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je
provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda
u dahu vetra. Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe! Laz se sakrila na dno
okeana (laze, na kraju duge!), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio
sakriti, ali to nije vazno. Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jos nije pronasla
skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se
prekrasnim pupoljcima. "Milion", povikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvo je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja
o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.
Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti.
Sama je izletela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od
tolikog trazenja Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu. Sa
Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da
sedi na obliznjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju zita,
Teskobu u izgoreloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana!), a Zaborav je
zaboravio da su se uopste icega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada
je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od
besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan
krik. Ruzino je trnje izgrebalo Ljubavi oči.
Ludost nije znala sta da ucini. Pronasla je pobednika,osecaj nad osecajima, ali Ljubav
je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlucila
zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj. Tako je Ljubav ispala pobednik nad
osećajima,ali ostala slepa,a Ludost je prati gde god ide.  

MOLITVA HODOČASNICE »Gospode, molim te da mi oprostiš tri velika greha: prvi je što sam pošla u hodočašće po svetim mesti-ma, ne pomislivši da si prisutan svuda i na svakom mestu; drugi je što sam često tražila tvoju pomoć, zabo­ravljajući da ti bolje znaš od mene šta mi je potrebno; i na kraju, jer te sada molim za oproštaj grehova, iako znam da su mi oprošteni pre nego što su i uči­njeni.«******************************************************************** HIPIK S JEDNOM CIPELOM Čovek je ušao u autobus i seo pored mladića koji je izgledao kao hipik. Imao je samo jednu cipelu. »Staje, momak, izgubio si cipelu?« »Naprotiv«, odgovorio je ovaj. »Našao sam je.« Ono što je nama potpuno očigledno, ne znači i da je istinito.******************************************* PUSTI GRANU Jedan ateista pao je s litice i, dok se kotrljao niz str­minu, uspeo je da se uhvati za granu nekog žbuna, i tako ostao između neba i stena u dubini provalije, sves-tan da neće još dugo izdržati. Tada mu je sinula ideja. »Bože!« prodrao se iz sveg glasa. Tišina. Nije bilo odgovora. »Bože!« ponovo se kriknuo. »Ako postojiš, spasi me i obećavam da ću verovati u tebe, a učiću i druge da veruju.« cuo je dubok glas, koji je odjekivao kroz ponor: »Tako svi govore kad su u nevolji«. »Ne, Bože, ne!« dreknuo je, ohrabren. »Ja nisam kao drugi. Zar ne vidiš da sam već počeo da verujem, jer uspeo sam da ti čujem glas? Treba samo da me spaseš i zazivaću tvoje ime do na kraj sveta!« »Dobro«, rekao je glas. »Spasiču te. Pusti granu.« »Da pustim granu?« dreknuo je čovek u pometnji. »Nisam valjda lud!«****************************************************************** VEZI KAMILU Jedan učenik došao je kamilom do šatora svog duhovnog učitelja i, kada je ušao u šator, učitelj ga je pitao da li je vezao kamilu. »Zašto bih to radio?« rekao je učenik. »Bog štiti interese onih koji ga vole - to ste me juče učili.« »Idi veži je, budalo!« dreknuo je učitelj. »Bog nema vremena da čini za tebe ono što lako možeš i sam da uradiš!«****************************************************************** HOĆU BRATA »Mama, hoću brata.« »Ne ide to tako brzo. Treba dosta vremena da se napravi brat.« »Zašto ne uradiš kao tata u fabrici?« Kako?« »Zaposli više ljudi.«************************************************************ BOG IGRA GOLF Jednog nedeljnog jutra posle službe božje Bog i Sveti Petar otišli su da igraju golf. Bog je počeo prvi. Snažno je udario lopticu koja je završila daleko u travi, a tada je iz žbunja iskočio zec, dograbio ustima lopticu i odjurio ka rupi. Iznenada, s neba se stuštio jastreb, ščepao zeca i vinuo se s njim u visinu. Tada se čuo pucanj nekog lov­ca u pravcu jastreba koji je ispustio plen. Zec je pao na travu, loptica mu je ispala iz usta i otkotrljala se pravo u rupu. Sveti Petar se iznervirano okrenuo ka Bogu i re­kao: »Staje ovo!? Igraš li ti golf ili se zavitlavaš?« A ti? Jesi li resio da shvatiš i prihvatiš da učestvuješ u igri života ili više voliš da zabavljaš sebe čudima?********************************************************************************** ŽIVOT U PORODICI Porodica se okupila za večerom. Najstariji sin je objavio da hoće da se oženi devojkom iz susedne kuće. »Ali njeni joj ništa nisu ostavili«, prigovorio je otac. »A ona ništa nije uštedela«, dodala je majka. »Pojma nema o fudbalu«, rekao je mlađi brat. »Nikad nisam videla devojku sa smešnijom frizu­rom«, javila se sestra. »Ta samo čita romane«, rekao je stric. »Nema baš mnogo ukusa u oblačenju«, dosolila je strina. »I ne štedi na puderu i karminu«, oglasila se baba. »Sve je to tačno«, rekao je mladić. »Ali ona ima jednu ogromnu prednost nad svima nama.« »Koju?« upitali su svi u horu. »Nema porodicu.«***************************************************************** LULU Posetilac jedne ludnice zatekao je jednog od luđaka kako se neprestano klati na stolici i sav srećan bes­konačno ponavlja: »Lulu... Lulu...« »Šta je tom čoveku?« upitao je posetilac doktora. »Lulu je žena koja gaje ostavila«, odgovorio je dok­tor. Obojica su zatim došli do ćelije u kojoj je bio čovek koji je neprestano udarao glavom u zid i ječao: »Lulu... Lulu...« »Šta, zar i ovaj ima sindrom Lulu?« upitao je po-setilac. »Da«, odgovorio je doktor. »On je čovek za koga se Lulu udala.« Samo su dva razloga za tugu u životu: kad ne postignemo ono što žarko želimo i kada to postignemo.