Godine prodjose ko dlanom o dlan,
a cini se da juce bese rastanka dan.
Jos uvek u glavi odzvanja glas
zar vise nema nas?
Sve uvrede tvoje jos uvek dobro pamtim,
jos me bole, jos ponekad patim,
al pamtim i srece cas
kad dete nase je ugledalo nas.
Pamtim kad si se meni u ljubav svoju kleo,
al pamtim i kada si svoji novu ljubav sreo.
I one dane kad bejah ti kobna kao kuga,
od ljubavi onolike osta prah...tuga.
Jos bole davne srece casi,
i to sto dozvolismo da nam se ognjiste zgasi...
Sad stojim tu dok me trag te ljubavi jos pece,
a zivot ne pita nista, ko reka , neumitno, tece.
Godine prodjose ko dlanom o dlan,
a cini mi se da juce bese rastanka dan.
Od kada za tebe znam,
krvlju mi tece oganj vreli,
telom mi plovi zar i plam,
a srce ludo samo tebe zeli.
U snovima mi dodjes,
pa se jutrima sa zeljom borim.
dahom svojim po meni prodjes,
i da te ljubim vascelu noc pozelim.
Od kada za tebe znam,
telom mi duvaju vetrovi strasti.
Koza moja, kozu trazi tvoju.
Noc sa tobom je noc puna slasti,
u zagrljaju tvom ja sam u raju.
Od kada za tebe znam.....
Ne, nemoj mi reci da volis me.
Zadrzi dah da ne postane rec.
Umesto toga, samo jako zagrli me;
pogledaj na Istoku se novi dan radja vec.
Ne, nemoj , da me volis , mi reci.
Misao tu u svom srcu skri.
Poljupci nek poteku umesto reci.
Zagrli me jako dok novi dan zri.
Pusti me da slutim
tvojih osecanja zar.
Vidis da i ja cutim,
a dusu ti dajem na dar.
Sanjam...
Tvoj poljubac topao i mek.
Tvoje ruke sto po meni klize ko svila,
i znam i u snu da sve je san tek,
al sve je isto kao kad tvoja sam bila.
Zelim...
Tvoj dodir nezan i lak
i u oku, kad me vidis, onaj sjaj.
Daj nazovi, daj mi neki znak,
jer vec umisljam da je kraj.
Volim...
Taj osmeh tvoj sto iscupa dan,
i zagrljaj kad u njega potonem
ti si moj na javi san,
u srce bih tvoje da stanem.
Dodji...
Od noci ove ti me ukradi,
da te ljubim i do zore sa tobom se sladim.
Dan se polako gasi, nestaje.
Nedostajanje za tobom raste, ne prestaje.
Fale mi tvoje ruke, osmeh i glas.
Reci ljubavne sto cine nas.
Sve one male stvari,
pogledi u tami,
uzdasi, nezni dodiri
pogledima pricamo kada smo sami.
A onda ti odes,
putevi razni te otmu od mene.
Da mi nedostajes to znas,
tvoj miris mi se utkao u vene.
I dan jos podnesem nekako,
razni ljudi popune delimicno prazninu,
al kad me mrak prekrije polako,
ceznje me kidaju, do jutra ne prestanu.
Cak mi i snovi razapeti
na krstu ceznje i nedostajanja.
Dusa ponizno ceka da joj se vratis,
i vec strepi od novog rastajanja.
I veceras , dok se dan u tamu pretvara,
meni fale ruke tvoje oko struka.
I onaj nemir sto ga strast stvara,
dok me miluje nezno tvoja ruka.
O vi putevi prokleti !
Nemojte zli biti.
Vratite mi sto pre moje bice voljeno
i srece zrno, u oku skriveno.
Jedno se jutro na srebrnoj stazi
sto je Mesec prosu zuti,
sretose pahulja sto s neba slazi
i vetar nestasan, nemiran, ljuti.
Zastade na tren pahulja nezna,
da vetar joj isprica najlepsu pricu,
o svetu o kojem ona ne zna,
o ljubicicama sto s proleca nicu.
Pricama svojim vetar pahulju opi.
Ponese je nezno u plave visine,
obeca da nece dati Suncu da je stopi,
da je ona deo zvezdane prasine.
I prepusti se vetru pahulja snezna,
ne znajuc' da je dusa vetra puna nemira;
ne sluteci da je odvec nezna
da preboli bol sto rastanak stvara.
Jer vetar pahulju ostavi samu
da lagano pada ka dnu
pokri je nezno nocna tama
da umre tiho u najlepsem snu.
I u trenu kad pahulja zemlju tace
vetar se seti svojih obecanja.
Na zemlju se vetar spusti da place,
nad svojom pahuljom sto vecno sanja.
Zajeca vetar nad pahuljom malom,
i danas se taj jecaj jos moze cuti,
kad zima zemlju okuje ledom,
to tiho place vetar ludi.
Odavno ne napisah pesmu.
Nece me nesto nezne rime.
A mogla bih da pisem o njemu,
u svaki stih da mu protkam ime.
Moje su pesme sada pune strasti.
Plasi me ta snaga sto iz njih izbija.
Dodiri medeni , nezni, slasni,
Noc , nasa soba, on i ja.
Cuvam ko tajnu najvecu
svaki nas uzdah sto se s usana otme.
Ne zelim sa nikim da delim svoju srecu
ni pesme da pisem o tome.
Ljubomorno cuvam njega od sveta
ljubav nasu, samo tugu izlazem.
Po mom srcu ljubav seta
al se bojim recju glasnom da ne ureknem.
Hej ti vetre što se ljutiš?
U prozor mi lupaš ceo dan.
Zar ne možeš malo da ćutiš,
zar ne vidiš da sanjam mio san?
Sanjala sam sanak mio,
u snu mi je dragi bio.
Taman da me nežno poljubi ,
ti o prozor lupi.
Nesta sanak srcu mio,
ostade mi ruka prazna.
Sad je tuga gde je osmeh bio ,
samoća mi kao kazna.
Al moj dragi zovnu mene,
da me ljubi, da me grli,
moje usne oči snene,
isti sanak mi smo snili.
A ti vetre lupaj samo.
Od hladnoće tvoje breza drhće.
Što ti jače duvaš tamo,
mene dragi grli čvršće.
Kad nebo progleda zvezdanim ocima
i srebrni mesec prospe osmeh svoj;
nocna tama kad obgrli sve,
u tisini beskrajnoj, nocima
ja ljubila bih te.
Ruke bih svoje krila stidljivo,
na tvojim grudima srcu blizu.
Poljupce spustala ceznjivo
jedan po jedan k'o bisere u nizu.
A kada noc sklopi svoje zvezdane oci,
i Sunce zablista na horizontu,
noc za nama zaboraviti necu moci,
za tobom ginem k'o ratnik na frontu.
Za usnama tvojim , dodirom mekim.
Proslu noc cu da snevam vasceli dan,
jer zatreperim , k'o list breze na vetru, kad se setim,
i cekam, noc novu, da ti opet sebe celu dam.
Trosi se Oktobar.
Opada k'o sa grane list.
Topi se leta zar.
Jos malo pa ce pasti
sneg beo i cist.
Kruni se mesec zut,
k'o zrnevlje s klipa kukuruza,
za kraljicu sneznu se priprema put
da zablista zima ko Andjeoska suza.
Zlati Sunce topola grane,
i breze , kose svoje , zlatom pokrise.
Sve se na pocinak sprema da krene.
Budni ostace svati sto curu isprosise.
Iz daljine se cuje crkvenih zvona zvon.
Svetle prozori Bozije kuce.
Veceras se , eto, zeni on
nezni ubica moje srece.
Kad novo jutro zarumeni
Oktobra zutog ostace samo bleda sen.
On ne pripada vise meni.
Pred ljudima i pred Bogom
od danas on je samo njen.
Od danas stavljam tacku.
Sanjalica se odrice svojih snova.
Za dusu , pakost pribadam, kao znacku,
od sutra ja sam neka druga , nova.
Ranise mi dusu ti muski stvorovi.
Bezbroj puta zbog njih sam u blato pala.
Ko baloni od sapunice rasprsise se moji snovi,
svi se oni igraju, to nisam znala do sada.
Nisam znala to do sada,
al sada naucih i lekciju tu,
zato cu da im se svetim od sada,
svi ce me zeleti , ali imace me samo u snu.
Zamrzoh nacisto musli rod,
ni jedan mi ne treba ni blizu.
Od mene napravise krpu za pod,
mesto bisera , suze lijem u nizu.
Al danas kazem dosta je,
ljubav za mene ne postoji vise.
Prica moja prosta je ,
nit mi sunce sije , nit mi liju kise.
Zbog bezdusnog muskog stvora,
ja izgubih najlepsi deo duse svoje,
okusice snagu besa moga,
svu jacinu moje oluje.
Postajem pakosna i nemilosrdna zena,
koja stiklom muski rod gazi,
bezdusna tamna sena,
rukom smrti sto miluje i mazi.
Poljubac moj bice poljubac smrti,
hladnoca groba moje ruke dodir.
Mozda ce nekad moje srce ritmom strasti biti,
ali vise nikad u srcu ljubavi nemir.
Ako nemas nista u planu,
po ovom tmurnom i kisnom danu,
ja bih da dodjem malo do tebe,
pa da se sakrijem pod tvoje cebe,
da te nezno posvuda ljubim,
da na ramenu tvom zaspem , pa se probudim,
da se u zagrljaj tvoj skrijem
i sa usana tvojih jos malo pijem.
Pa kad dan zameni tama
ja cu kuci svojoj, polako, sama
po secanju cu da prebiram
i ponovni susret da sanjam,
i radovacu se kao dete
kad me Vi , drago moje opet pozovete,
da ti opet u zagrljaj poletim
kao ptica ,nezno , na dlan da ti sletim.
