Godine prodjose ko dlanom o dlan,
a cini se da juce bese rastanka dan.
Jos uvek u glavi odzvanja glas
zar vise nema nas?
Sve uvrede tvoje jos uvek dobro pamtim,
jos me bole, jos ponekad patim,
al pamtim i srece cas
kad dete nase je ugledalo nas.
Pamtim kad si se meni u ljubav svoju kleo,
al pamtim i kada si svoji novu ljubav sreo.
I one dane kad bejah ti kobna kao kuga,
od ljubavi onolike osta prah...tuga.
Jos bole davne srece casi,
i to sto dozvolismo da nam se ognjiste zgasi...
Sad stojim tu dok me trag te ljubavi jos pece,
a zivot ne pita nista, ko reka , neumitno, tece.
Godine prodjose ko dlanom o dlan,
a cini mi se da juce bese rastanka dan.
Od kada za tebe znam,
krvlju mi tece oganj vreli,
telom mi plovi zar i plam,
a srce ludo samo tebe zeli.
U snovima mi dodjes,
pa se jutrima sa zeljom borim.
dahom svojim po meni prodjes,
i da te ljubim vascelu noc pozelim.
Od kada za tebe znam,
telom mi duvaju vetrovi strasti.
Koza moja, kozu trazi tvoju.
Noc sa tobom je noc puna slasti,
u zagrljaju tvom ja sam u raju.
Od kada za tebe znam.....
Ne, nemoj mi reci da volis me.
Zadrzi dah da ne postane rec.
Umesto toga, samo jako zagrli me;
pogledaj na Istoku se novi dan radja vec.
Ne, nemoj , da me volis , mi reci.
Misao tu u svom srcu skri.
Poljupci nek poteku umesto reci.
Zagrli me jako dok novi dan zri.
Pusti me da slutim
tvojih osecanja zar.
Vidis da i ja cutim,
a dusu ti dajem na dar.
Sanjam...
Tvoj poljubac topao i mek.
Tvoje ruke sto po meni klize ko svila,
i znam i u snu da sve je san tek,
al sve je isto kao kad tvoja sam bila.
Zelim...
Tvoj dodir nezan i lak
i u oku, kad me vidis, onaj sjaj.
Daj nazovi, daj mi neki znak,
jer vec umisljam da je kraj.
Volim...
Taj osmeh tvoj sto iscupa dan,
i zagrljaj kad u njega potonem
ti si moj na javi san,
u srce bih tvoje da stanem.
Dodji...
Od noci ove ti me ukradi,
da te ljubim i do zore sa tobom se sladim.
Dan se polako gasi, nestaje.
Nedostajanje za tobom raste, ne prestaje.
Fale mi tvoje ruke, osmeh i glas.
Reci ljubavne sto cine nas.
Sve one male stvari,
pogledi u tami,
uzdasi, nezni dodiri
pogledima pricamo kada smo sami.
A onda ti odes,
putevi razni te otmu od mene.
Da mi nedostajes to znas,
tvoj miris mi se utkao u vene.
I dan jos podnesem nekako,
razni ljudi popune delimicno prazninu,
al kad me mrak prekrije polako,
ceznje me kidaju, do jutra ne prestanu.
Cak mi i snovi razapeti
na krstu ceznje i nedostajanja.
Dusa ponizno ceka da joj se vratis,
i vec strepi od novog rastajanja.
I veceras , dok se dan u tamu pretvara,
meni fale ruke tvoje oko struka.
I onaj nemir sto ga strast stvara,
dok me miluje nezno tvoja ruka.
O vi putevi prokleti !
Nemojte zli biti.
Vratite mi sto pre moje bice voljeno
i srece zrno, u oku skriveno.
Jedno se jutro na srebrnoj stazi
sto je Mesec prosu zuti,
sretose pahulja sto s neba slazi
i vetar nestasan, nemiran, ljuti.
Zastade na tren pahulja nezna,
da vetar joj isprica najlepsu pricu,
o svetu o kojem ona ne zna,
o ljubicicama sto s proleca nicu.
Pricama svojim vetar pahulju opi.
Ponese je nezno u plave visine,
obeca da nece dati Suncu da je stopi,
da je ona deo zvezdane prasine.
I prepusti se vetru pahulja snezna,
ne znajuc' da je dusa vetra puna nemira;
ne sluteci da je odvec nezna
da preboli bol sto rastanak stvara.
Jer vetar pahulju ostavi samu
da lagano pada ka dnu
pokri je nezno nocna tama
da umre tiho u najlepsem snu.
I u trenu kad pahulja zemlju tace
vetar se seti svojih obecanja.
Na zemlju se vetar spusti da place,
nad svojom pahuljom sto vecno sanja.
Zajeca vetar nad pahuljom malom,
i danas se taj jecaj jos moze cuti,
kad zima zemlju okuje ledom,
to tiho place vetar ludi.
Odavno ne napisah pesmu.
Nece me nesto nezne rime.
A mogla bih da pisem o njemu,
u svaki stih da mu protkam ime.
Moje su pesme sada pune strasti.
Plasi me ta snaga sto iz njih izbija.
Dodiri medeni , nezni, slasni,
Noc , nasa soba, on i ja.
Cuvam ko tajnu najvecu
svaki nas uzdah sto se s usana otme.
Ne zelim sa nikim da delim svoju srecu
ni pesme da pisem o tome.
Ljubomorno cuvam njega od sveta
ljubav nasu, samo tugu izlazem.
Po mom srcu ljubav seta
al se bojim recju glasnom da ne ureknem.
Hej ti vetre što se ljutiš?
U prozor mi lupaš ceo dan.
Zar ne možeš malo da ćutiš,
zar ne vidiš da sanjam mio san?
Sanjala sam sanak mio,
u snu mi je dragi bio.
Taman da me nežno poljubi ,
ti o prozor lupi.
Nesta sanak srcu mio,
ostade mi ruka prazna.
Sad je tuga gde je osmeh bio ,
samoća mi kao kazna.
Al moj dragi zovnu mene,
da me ljubi, da me grli,
moje usne oči snene,
isti sanak mi smo snili.
A ti vetre lupaj samo.
Od hladnoće tvoje breza drhće.
Što ti jače duvaš tamo,
mene dragi grli čvršće.
Kad nebo progleda zvezdanim ocima
i srebrni mesec prospe osmeh svoj;
nocna tama kad obgrli sve,
u tisini beskrajnoj, nocima
ja ljubila bih te.
Ruke bih svoje krila stidljivo,
na tvojim grudima srcu blizu.
Poljupce spustala ceznjivo
jedan po jedan k'o bisere u nizu.
A kada noc sklopi svoje zvezdane oci,
i Sunce zablista na horizontu,
noc za nama zaboraviti necu moci,
za tobom ginem k'o ratnik na frontu.
Za usnama tvojim , dodirom mekim.
Proslu noc cu da snevam vasceli dan,
jer zatreperim , k'o list breze na vetru, kad se setim,
i cekam, noc novu, da ti opet sebe celu dam.
Trosi se Oktobar.
Opada k'o sa grane list.
Topi se leta zar.
Jos malo pa ce pasti
sneg beo i cist.
Kruni se mesec zut,
k'o zrnevlje s klipa kukuruza,
za kraljicu sneznu se priprema put
da zablista zima ko Andjeoska suza.
Zlati Sunce topola grane,
i breze , kose svoje , zlatom pokrise.
Sve se na pocinak sprema da krene.
Budni ostace svati sto curu isprosise.
Iz daljine se cuje crkvenih zvona zvon.
Svetle prozori Bozije kuce.
Veceras se , eto, zeni on
nezni ubica moje srece.
Kad novo jutro zarumeni
Oktobra zutog ostace samo bleda sen.
On ne pripada vise meni.
Pred ljudima i pred Bogom
od danas on je samo njen.
Od danas stavljam tacku.
Sanjalica se odrice svojih snova.
Za dusu , pakost pribadam, kao znacku,
od sutra ja sam neka druga , nova.
Ranise mi dusu ti muski stvorovi.
Bezbroj puta zbog njih sam u blato pala.
Ko baloni od sapunice rasprsise se moji snovi,
svi se oni igraju, to nisam znala do sada.
Nisam znala to do sada,
al sada naucih i lekciju tu,
zato cu da im se svetim od sada,
svi ce me zeleti , ali imace me samo u snu.
Zamrzoh nacisto musli rod,
ni jedan mi ne treba ni blizu.
Od mene napravise krpu za pod,
mesto bisera , suze lijem u nizu.
Al danas kazem dosta je,
ljubav za mene ne postoji vise.
Prica moja prosta je ,
nit mi sunce sije , nit mi liju kise.
Zbog bezdusnog muskog stvora,
ja izgubih najlepsi deo duse svoje,
okusice snagu besa moga,
svu jacinu moje oluje.
Postajem pakosna i nemilosrdna zena,
koja stiklom muski rod gazi,
bezdusna tamna sena,
rukom smrti sto miluje i mazi.
Poljubac moj bice poljubac smrti,
hladnoca groba moje ruke dodir.
Mozda ce nekad moje srce ritmom strasti biti,
ali vise nikad u srcu ljubavi nemir.
Ako nemas nista u planu,
po ovom tmurnom i kisnom danu,
ja bih da dodjem malo do tebe,
pa da se sakrijem pod tvoje cebe,
da te nezno posvuda ljubim,
da na ramenu tvom zaspem , pa se probudim,
da se u zagrljaj tvoj skrijem
i sa usana tvojih jos malo pijem.
Pa kad dan zameni tama
ja cu kuci svojoj, polako, sama
po secanju cu da prebiram
i ponovni susret da sanjam,
i radovacu se kao dete
kad me Vi , drago moje opet pozovete,
da ti opet u zagrljaj poletim
kao ptica ,nezno , na dlan da ti sletim.
Preplavi me kao more sto obalu svoju plavi,
nezno, bescujno mi zelju u telo stavi.
U snove mi se uplete k'o riba u mrezu
i samo pozelim snena da me ruke njegove stezu.
Noc zvezda puna je njegova scena
na kojoj on igra u mome filmu
i dok se u njegovom zagrljaju budim snena
poljupcima svojim u meni on budi zenu.
Cudno je to, kad zena poput mene
vecito hladna ko najhladnije stene
najednom od vatre gori sva
vatra ljubavi me budi iz sna....
Ponekad k'o zbunjeno dete neko
gledam u sebe i ne prepoznajem se;
ljubav moja me doceka meko
i ko nikada pre, predajem se...
Cudno je to da zena kao ja
bogatstvo za njegov poljubac bih dala
U njegovom oku moj lik sja
glasno sad kazem "volim ga"
priznajem javno ono sto dusa je davno znala.
