Ovo je prica o jednom malom decaku , ali ne suvise malom; dovoljno malom da ne ume da se brani od zlih duhova,ali dovoljno velikom da zna da ga isti napadaju,mada u svojoj cistoj decijoj dusi nikada nije moglo naci ni jedan trun razloga s kojim bi ih optuzilo. Taj decak je jednog dana krenuo kroz sumu. Suma s pocetka bese prepuna cveca i leptira najsarenijih krila koji su leprsali oko decaka kao da zele da se sa njim igraju. Decak u svojoj bezbriznoj igri i jurnjavi za leptirima ne primeti da se udaljio od pocetka sume , suma je postajala sve gusca i mracnija.Iz svakog drveta ,cinilo se ,virile su oci sjajne nekog zlog duha.Grane siblja su ga sibale po licu i,cepale njegovu odecu,ostavljale krvav trag na njegovim malim rucicama.Mali decak se nije predavao,koracao je hrabro nadajuci se da ce uskoro naici na kraj sume i da ce ga Sunce obasjati. Ali kraj sume se nije nazirao.Postajalo je sve mracnije i mracnije ,a senke oko njega su bivale sve strasnije i culi su se neki cudni zvuci posvuda. Decak je bio gladan i zedan;nozice su mu bile umorne od dugog hodanja; niz izgrebane obraze pocese da se slivaju krupne vrele suze.Ponosan kakav je bio, obrisao je suze i nastavio da koraca ,dok je iza sebe cuo glasove kako se zlokobno cere i sapucu: "Odustani! Ne mozes ti to! Slab si! Nisi dovoljno dobar! Dusa ti je ruzna! Ne zasluzujes..!" Decak ih je slusao i slusao i u jednom trenutku pozele da odustane.Seo je ispod jednog drveta iz koga se zlokobno cerekalo Beznadje ,i kad htede da mu prepusti svoju dusu na milost i nemilost ,kroz vlazne trepavice od suza ugleda proplanak obasjan svetloscu ispred sebe i na njemu veliko drvo rascvetale tresnje.Decak skupi poslednje atome svoje snage ,podize se i krene prema proplanku kroz zbunje i trnovite grane koje kao da su pokusavale da ga sprece. Stigavsi do proplanka ,zaslepljen svetloscu koja kao da je iz samog drveta isijavala, decak sede pod drvo i zatvori oci ,jer naviknut na mrak sume ne mogase odmah da otvorenih ociju sagleda lepotu drveta.Drvo ne samo sto je isijavalo svetlos nego je isijavalo i prijatnu toplotu,slicnu onoj sto Sunce isijava u maju kada svojom toplotom nagoni da se sva priroda rasveta. Sedelo je tako zatvorenih ociju i pustalo da ga ta toplota miluje ,a onda otvori oci jer htede da pogleda kakvo je to drvo. Obilazio je oko drveta,zagledao ga je ,udisao miris njegovog cveta, pogleda uprtom ka granama koje su bile visoke;i kad je spustio pogled pred sebe ugleda svetlu skoro providnu pojavu. Nikada decak ne vide nekog tako lepog i s takvom mirnocom u ocima. Prikaza se osmehnu ,kao da je mogla da procita decakove misli , pruzi mu ruku . U prvi mah decak se dvoumio ,nije znao sta da radi ,ali posle kraceg razmisljnja ipak pruzi ruku predivnom bicu ,a ono ga povede u samo drvo. A tamo je bilo jedno veliko ogledalo sa lepim zlatnim ramom ukraseno dijamantima i svim ostalim dragim kamencicima koja su reflektovala svoj odsjaj po podu ,zidovima i svodu prostorije. Prikaza ga odvede do tog ogledala postavi ga ispred i upita ga " Pogledaj i reci mi sta vidis?" Decak se zagledao u svoj odraz u ogledalu al ne vide nista..a onda kao kroz maglu poce da nazire svoj lik ,svoju figuru,ali to nije bio on..bio je likom i stasom on,ali..decak se snuzdi i slegnu ramenima..Prilika ga upita: "Sto si se rastuzio?Zar ti se ne svidja ono sto si video? Decak je pogleda sa suzama u ocima i odgovori  joj: "Kako da mi se svidja nekoko je tako mali ,slab i ruzan"

Decak sede pored ogledala dok su mu se dve suze slivale niz obraz. Prikaza ga pogleda i podize sa poda, obrisa mu suze sa lice , a zatim ga ponovo postavi pred ogledalo. "Pogledaj dobro u ogledalo pa mi kazi sta vidis" rece prikaza naglasavajuci rec "dobro". Decak se zagledao isto kao i prvi put. U pocetku ne vide nista , ali kada se odraz razjasnio , decaku se rasirise oci i usta mu se otvorise. Poce prstom da upire u ogledalo i mucajuci poce da govori : "To, to ssam ja! Ali kako?!"

U ogledalu je decak video sebe ali ne odevenog u pocepano odelo, ne izgrebanog i cupavog. U ogledalu je video sebe odevenog u odelo od najfinijeg materijala, na glavi mu je bila kruna prepuna dijamanata i ostalog dragog kamenja, u desnoj ruci mu se sjajio mac s kojim je mogao da pobedi i najgoreg neprijatelja, a u levoj ruci mu je bio stit s kojim je mogao da se odbrani od bilo kakvog napadaca.

Decak je zbunjeno stajao pred ogledalom, u odrazu je video sebe, ali on to nije bio..Prilika stade iza njega i poce da mu objasnjava: "Vidis dete, ovo sto sada ti vidis u ogledalu je odraz tebe onakvog kakav jesi u stvari, oraz rvoje plemenitosti,dobrote i pravednog duha. Ovo sto sada vidis u ogledalu je odraz tvoje ciste duse , duse koja je dostojanstvena i casna i dostojna kralja, zbog toga kruna na glavi, duse koja poznaje pravdu, koja ceni iskljucivo istinu i koja zna kada i sta treba reci , otuda mac i stit. Ne treba da se bojis zlih duhova koji tumaraju okolo tebe, oni ti nista ne mogu sve dok ti je dusa ovakva kakva je. Samo treba da znas da ce zli dusi uvek na tebe dva put cesce nasrtati neg na neke druge, jer oni zele sjaj tvoj za sebe, ali treba da znas i to da dokle god uspes da sacuvas sjaj i cistocu duse svoje da ces iz svake bitke izaci kao pobednik..nikada se ne predaj, nikada ne odustaj, bori se za svoje snove, za svoju srecu,ali pazi da u toj borbi ne povredis neke druge duse , koje mozda nisu tako blistave kao tvoja." Prikaza okrete decaka prema sebi i nastavi: "Tvoj jedini zadatak je da ne popustas pred zlim dusima zivota i da uvek pamtis sta si danas video u ogledalu." 

Decaka preplavi neki cudan osecaj zadovoljstva i srece i ucini mu se u trenutku da moze i da poleti ako bi to hteo. Prilika kao da mu je citala misli i rece mu: " Idi sada, i pamti danasnji dan, jednom cete put zivota opet navesti u ovu sumu i dovesti pred ovo drvo, nadam se da ces i tada biti ovako lep , hrabar i pravedan." Prilika poljubi decaka u kosu i nestade poput magle koju razveje vetar..

Decak , pomalo zbunjen, ali jos uvek pod utiskom dozivljenog krete kroz sumu koja sad vise i nije bila bas toliko ni mracna ni strasna. Ubrzo se drvece pocelo proredjivati i decak ugleda ogromno prostranstvo prepuno cveca i divljih konja koji su mirno pasli.

 ponekad nam muke koje nam zivot spremi  oduzmu svu snagu i u trenutku ocaja i beznadja pozelimo da odustanemo od svega , pa cak i zivota samog. Tada u nas zivote ulaze ljudi koje neko sa Neba posalje, da nas podsete koliko nam je dusa lepa i cista i koliko ustvari vredimo i da vredi ziveti i nastaviti dalje. Ova prica je posvecena svim onim Andjelima u ljudskom obliku koji se pojave na tren u nasim zivotima da nam pokazu da i mi krila imamo i da i mi mozemo da letimo. Ova prica je posvecena svim onim prijateljima koji su tu kada padnemo i koji nas podizu i ne dozvoljavaju da rondamo po blatu ocaja i beznadja.

Ovu pricu napisah davno, cini mi se ima vise od dve godine i posvetih je coveku kojeg je Nebo poslalo da mi pokaze koliko je dusa mojaj os uvek lepa i sjajna i ako  su je drugi ocrneli i najgorom prikazali. Posvetih je coveku uz ciju sam nesebicnu duhovnu pomoc pregrmela najteze dane mog zivota. Kroz odnos sa njim sam ipak shvatila da moja dusa i nije bas toliko sjajna,ali se trudim da greske koje pocinih tada ispravim u odnosu sa nekim drugim ljudima. Ipak na kraju krajeva On mi je jednom prilikom rekao "Andjeli su na nebu, nisu na zemlji. Zemljom koracaju gresni i obicni ljudi.I mi gresimo jer smo samo ljudi."

 

Ovo je prica o jednom malom decaku , ali ne suvise malom; dovoljno malom da ne ume da se brani od zlih duhova,ali dovoljno velikom da zna da ga isti napadaju,mada u svojoj cistoj decijoj dusi nikada nije moglo naci ni jedan trun razloga s kojim bi ih optuzilo. Taj decak je jednog dana krenuo kroz sumu. Suma s pocetka bese prepuna cveca i leptira najsarenijih krila koji su leprsali oko decaka kao da zele da se sa njim igraju. Decak u svojoj bezbriznoj igri i jurnjavi za leptirima ne primeti da se udaljio od pocetka sume , suma je postajala sve gusca i mracnija.Iz svakog drveta ,cinilo se ,virile su oci sjajne nekog zlog duha.Grane siblja su ga sibale po licu i,cepale njegovu odecu,ostavljale krvav trag na njegovim malim rucicama.Mali decak se nije predavao,koracao je hrabro nadajuci se da ce uskoro naici na kraj sume i da ce ga Sunce obasjati. Ali kraj sume se nije nazirao.Postajalo je sve mracnije i mracnije ,a senke oko njega su bivale sve strasnije i culi su se neki cudni zvuci posvuda. Decak je bio gladan i zedan;nozice su mu bile umorne od dugog hodanja; niz izgrebane obraze pocese da se slivaju krupne vrele suze.Ponosan kakav je bio, obrisao je suze i nastavio da koraca ,dok je iza sebe cuo glasove kako se zlokobno cere i sapucu:

Odustani! Ne mozes ti to! Slab si! Nisi dovoljno dobar! Dusa ti je ruzna! Ne zasluzujes..!

 Decak ih je slusao i slusao i u jednom trenutku pozele da odustane.Seo je ispod jednog drveta iz koga se zlokobno cerekalo Beznadje ,i kad htede da mu prepusti svoju dusu na milost i nemilost ,kroz vlazne trepavice od suza ugleda proplanak obasjan svetloscu ispred sebe i na njemu veliko drvo rascvetale tresnje.Decak skupi poslednje atome svoje snage ,podize se i krene prema proplanku kroz zbunje i trnovite grane koje kao da su pokusavale da ga sprece. Stigavsi do proplanka ,zaslepljen svetloscu koja kao da je iz samog drveta isijavala, decak sede pod drvo i zatvori oci ,jer naviknut na mrak sume ne mogase odmah da otvorenih ociju sagleda lepotu drveta.Drvo ne samo sto je isijavalo svetlost nego je isijavalo i prijatnu toplotu,slicnu onoj sto Sunce isijava u maju kada svojom toplotom nagoni da se sva priroda rasveta. Sedelo je tako zatvorenih ociju i pustalo da ga ta toplota miluje ,a onda otvori oci jer htede da pogleda kakvo je to drvo. Obilazio je oko drveta,zagledao ga udisao miris njegovog cveta; pogleda uprtom ka granama koje su bile visoke;i kad je spustio pogled pred sebe ugleda svetlu skoro providnu pojavu. Nikada decak ne vide nekog tako lepog i s takvom mirnocom u ocima. Prikaza se osmehnu ,kao da je mogla da procita decakove misli pruzi mu ruku.. U prvi mah decak se dvoumio ,nije znao sta da radi ,ali posle kraceg razmisljnja ipak pruzi ruku predivnom bicu ,a ono ga povede u samo drvo. A tamo je bilo jedno veliko ogledalo sa lepim zlatnim ramom ukraseno dijamantima i svim ostalim dragim kamencicima koja su reflektovala svoj odsjaj po podu ,zidovima i svodu prostorije. Prikaza ga odvede do tog ogledala postavi ga ispred i upita ga :

Pogledaj i reci mi sta vidis?

 Decak se zagledao u svoj odraz u ogledalu al ne vide nista..a onda kao kroz maglu poce da nazire svoj lik ,svoju figuru,ali to nije bio on..bio je likom i stasom on,ali..decak se snuzdi i slegnu ramenima..Prilika ga upita:

Sto si se rastuzio?Zar ti se ne svidja ono sto si video?

Decak je pogleda sa suzama u ocima i odgovori joj:

Kako da mi se svidja?! Vidi kako sam mali i jadan. Kome moze da se dopadne neko tako mali i jadan kao ja?

Prilika se nasmesi i upita ga; "a tebi to smeta zar ne?"

Decak klimnu glavom ,sede na zemlju skupisivse dok su mu krupne suze kvasile obrascice.Prilika spusti ruku na decakovu razbarusenu kosu i upita ga: " A kakav bi ti voleo da budes?"

"Ne znam" rece decak,"verovatno bih voleo da budem hrabriji ,malo hrabriji"

"I sta bi radio kada bi bio malo hrabriji?" upita prilika

"Nista,samo se ne bi tresao pred svakim zlim duhom koji kidise na moju dusu." Odgovori dete.

Prilika ga podize i zamoli ga da jos jednom pogleda u ogledalo i da joj opet kaze sta vidi.

Decak bezvoljno ustade i stade pred ogledalo. Gledajuci nije mogao da veruje sta vidi. Oci mu se rasirise od cuda. Bio je to on ,obucen u predivno svileno odelo,onakvo kavo nose princevi i kraljevi..Na glavi je imao krunu od zlata ukrasenu dijamantima, u desnoj ruci je drzao sjajan mac,u levoj ruci je drzao stit ,na ledjima su mu blistala krila ,onakva kakva su imali Andjeli na slikama njegove omiljene knjige. dete u cudu poce da se dodoiruje po glavi da zagleda odelo i da trazi mac u svojim rukama..Zbunjeno rece:" To sam ja..ali nemam ni mac ni krunu..sta se desava?

"Da to si ti..i nemas ni mac ni stit  ni krunu ni lepo odelo ,ni krila,ali ipak imas sve to"

Sad je decak bio zbunjen, a onda mu sjajna prilika objasni..

"Drago dete moje,to sto vidis u ogledalu je dusa tvoja. Vidis kako je lepa i  sjajna ,imas stit ljubavi da se branis,mac istine, krunu dostojanstva i postenja..krila pravednosti i cistote duse tvoje..da poletis."

Decak naivno upita: "A gde ja da nadjem dusu moju?"

"Ne moras je traziti. Ona je tu u tebi."

Decak sede i zamisli se..pa zapita priliku koja ga je pomno posmatrala: " Hoce li moja dusa uvek biti tako lepa kao sada?"

"To zavisi od tebe,drago dete." Rece prilika."Ako kroz sumu zivota ides hrabro,casno,i pri tom ne lomis puno grana,ako ne posustanes nikada,ako se boris za ono sto zelis i volis,dusa ce ti biti jos i lepsa.Bitno je da nikada ne izdas sebe da volis i da budes srecan. A sada idi, i vrati se kad porastes; ali pogledaj jos jednom da dobro zapamtis koliko je lepa tvoja dusa i nikada nemoj da zaboravis i seti se da ona ima mac i stit i krila i nicega se ne boj."

decak pogleda svoj odraz u ogledalu jos jednom,osmeh mu je titrao na usnama. Pojava ga izvede na proplanak na kome se razgranalo drvo rascvalo i opijalo svojim mirisom.Malene latice koje su padale sa grana licile su na pahulje..

Prilika nestade ,a dete osta jos malo da greje obraze i promrzle rucice ,a zatim se uputi prema mracnoj sumi koja vise nije izgledala tako strasno. Ono sto je nekada licilo na zle duhove ispostavilo se da je u stvari samo jako staro kvrgavo drvece, a zvuci koji su mu nekada ledili krv u zilama behu male zivotinjice koje su bile preplasene i u svom strahu ispustale cudne zvuke. Zivotinjice, ti sumski stanovnici jesu bili preplaseni,ali ne vise i decak koji je sada mirno koracao izmedju starog drveca. Drvece se polako proredjivalo i decak je uskoro izasao na ogromnu livadu prepunu cveca i sarenih leptirica..

SVAKO OD NAS NAIDJE NA OSOBU KOJA MU POKAZE KOLIKO MU JE DUSA LEPA I VREDNA. U JEDNOM TRENUTKU ZIVOTA ,KADA POSUSTANEMO,POJAVI SE NEKO ,NAJVEROVATNIJE ANDJEO KOJI NAM POMOGNE DA USTANEMO I PODSETI NAS DA I NASA KRILA MOGU DA LETE. SVOG ANDJELA SAM PRONASLA ,BOLJE RECENO ON JE NASAO MENE,POKAZAO MI JE KOLIKO MI JE DUSA LEPA I DA IMAM KRILA, POKAZAO MI JE DA MOGU DA LETIM..A JA SAM POKAZALA KOLIKO SAM NEZAHVALNA.

MOZDA MOJA DUSA I NIJE BAS TOLIKO LEPA.

A MOJ ANDJEO SAMO MI NIJE POKAZAO KAKO DA LETIM BEZ NJEGA.

Ovo sam zapisala una jednom listu papira ...

"PORUKA ZA SVE ANDJELE CUVARE: KAD NAIDJETE NA DUSU KOJA POSRCE I KADA JE PRIDIGNETE OPET NA NOGE,KADA JE UBEDITE DA IMA KRILA I DA SU JOJ KRILA PRELEPA,POKAZITE I KAKO DA LETI. DZABA JE PODIZETE ,OHRABRUJETE ,GOVORITE KAKO JE POSEBNA AKO NE POLETI. NE NAPUSTAJTE JE,NE ODBACUJTE JE,NE GURAJTE JE OD SEBE,JER TO DUSE SU RANJIVE I SITNICE ZABOLE JAKO. NE OSTAVLJAJTE DUSE KOJE JEDNOM POKLEKNUSE JER AKO PADNU OPET STOPICE SE SA PRAHOM ZEMALJSKIM I PREKRICEIH KOROV ZIVOTA,DA IH NIKO NECE OPET PRONACI."

 

30-Nov-08 2:35:22 AM Verovatno...ne verovatno vec sigurno znas da sve bajke pocinju sa "nekada davno ziveli su taj i taj kralj koji je imao sina ili prelepu kci"...moja bajka ne pocinje tako...jer to i nije bajka..to je jedna sasvim neobicno obicna prica... Ispricacu ti pricu...to je sasvim obicna prica ali moze da bude i veoma neobicna..sve zavisi kako ko gleda na stvari koje ona opisuje..elem..nebeskim plavetnilom lutala je jedna Dusa. Dusa cista i lepa,poput ruze posute rosom u rano majsko jutro kada se sunce tek rodi, Dusa mirisljava i leprsava poput leptira cija su krila obojena duginim bojama i namirisana cvetom ljubicica.Lutajuci tako spazi na zemlji jednu malu devojcicu kako sedi u travi i pokusava da ubere cvetic svojim malim nespretnim prsticima..devojcica imade zutu ,poput zlata, kosu, a nebo joj se nastanilo u ocima. Dusa se spustila sasvim blizu devojcice a devojcica joj se radosno osmehivala...mala, jako mala decica, mogu da vide Duse koje lete okolo i ako su te duse dobre, decica se smeju,a ako su zle, decica se uplase i pocnu da placu iz cista mira,a ova devojcica se smejala,sto znaci da je dusa bila dobra.I tako je ta dusa obletala oko malene devojcice i dopadala joj se ista...i resi dusa da se nastani u ovoj devojcici..da raste sa njom ,da je vodi...ali nije znala dusa da je Nebo spremilo ne bas lepe stvari za ovu devojcicu..i da ce katkad devojcica biti ta koja ce da vodi dusu ,, da je bodri ,podize.. Rasla je malena devojcica bezbrizna u svom detinjem neznanju,a i dusa je rasla sa njom.Ubrzo se sa Neba obrusi prva od bezbroj nevolja.Pa druga i treca i tako su se nizale nesrece jedna za drugom...devojcica je rasla i ubrzo posle smrti roditelja kosa je pocela da joj poprima sve tamniju boju...boju vlazne zemlje...a zatim joj se i iz ociju iseli nebio i useli se polje zeleno. Devojcica bese slabasna i bolesljiva i cesto se Dusa borila da ostane jedno sa detinjim telom..A onda je dete krenulo u skolu i pokazalo veliko interesovanje za knjige...i Dusa je uzivala dok je dete citalo..dete je znalo da svaku pricu zamisli...pretvori u slike pa se Cesto dusa zabavljala gledajuce iste,a detetu nije nedostajala ni masta pa je ubrzo pocelo da stvara svoje sopstvene price, bajke u kojima je ono bilo uvek glavni junak ili katkad i princeza... a Dusa je letela na krilima detinje maste i svakim danom krila su joj bila jaca i jaca...dete je ubrzo poraslo u lepu devojku ali se dusa jos igrala detinjih igara...a tada je Nebo resilo da je dosta bilo detinjarija i stavilo je na put devojke, mladice...devojka je samo zbunjeno gledala oko sebe i sa svojih 16 godina nije bas puno bila zainteresovana za decake.. sve dok jednog jesenjeg dana nije ugledala dva zelena oka...tada, nesvesna ozbiljnosti onog sto joj se dogodilo ,pusti Dusu na krilima svojih snova da jurca za tim zelenim ocima i cupavom smedjom glavom..i dusa je letela,ali kad su snovi trebali da se obistine Dusa se prepala onog sto oseti i natera devojku da se povuce izmisljajuci sijaset bezvrednih izgovora...a u stvari je bilo strah...strah od prepustanja,od zelje i potrebe za jednostavnim dodirom,pogledom...Tako preplasena ,poce da huska devojku kako je ljubav nikud nece odvesti ,da se ista ne jede viljuskom,da nije dobro raditi ono sto se ne moze kontrolisati...a ni Dusa ni devojka nisu mogle da kontrolisu ono sto je u Srcu raslo za tog cupavog i uvek nasmejanog decaka...a bese to cvet,onaj najlepsi,najcistiji...onaj kome se treba radovati ,jer je prvi medju cvetovma Ljubavi koji u Srcu procvetaju...i tako devojka resi da se povuce i ona i Dusa behu same neko vreme..neki put je devojka krisom gledala i svog decaka ali se nikada nije usudila da prekrsi pakt koji je sa Dusom potpisala i samo je cutala i uporno pokusavala da iz srca pocupa cvet svoje prve ljubavi..a Dusa je i dalje letela na krilima snova,i u snovima tkala bajke u kojima je lepi princ uvek bio decak zelenih ociju..A onda, jednog dana zeljne ljubavi i zasicene samocom i Dusa i devojka spazise dva oka boje neba...i te oci spazise devojku...ali Dusu ne vidose..i Dusa se pozali devojci, devojka joj rece da je ona srecna, a da ako joj se ne svidja ili ako se oseca usamljena moze i dalje slobodno da leti,ona nece da se protivi a plave oci kako i ne znaju za njeno postojanje nece ni znati da im devojka pripada samo telesno..i tako Dusa i devojka potpisase jos jedan sporazum...devojka je ostala uz mladica plavih ociju, a dusa je letela okolo i na krilima snova sanjala svoje sne o velikim i neznim ljubavima..mladic ne mareci za Dusu devojke ,ne znajuci da je ista deo nje kao ruka ili noga ili oko ..bio je presrecan jer je devojka potpuno pripadala njemu,ali, avaj! on je imao samo devojcino telo, i na pocetku i devojcino srce iz kojeg je vremenom nikao cvet ljubavi koji je on isto tako u pocetku negovao i brizljivo cuvao,i ne samo on vec i sama devojka... Godine su prolazile i devojka je prerasla u zenu...a kasnije i u majku..cinilo se da je srecna...cinilo se da je i Dusa srecna...cak je i mladic koji bese sad vec odrastao muskarac bio srecan..a onda je Nebo opet resilo da malo prodrma ovu mladu zenu...mozda to bese samo hir nekog odgore ili samo htedose da vide od cega je satkana ova zenica ko zna...uglavnom pocese da redjaju iskusnja pred nju...a iskusenja su bolna...a bol natera Dusu da se primiri. Bila je potrebna Dusa ovoj zenici da prebrodi sve sto joj je nebo pripremilo...a i Dusi je bila potrebna zena da je podize...jer puno puta je dusa pala na kolena i puno puta je pozelela da se preda...ali zena nije htela da je pusti...a Nebo poce da redja iskusenja i pred coveka koji je stajao uz ovu zenu,samo sto covek nije imao snage da se odupre,da se otme...i u tuzi sto nije dovoljno jak da bi se odupreo bolu koja iskusenja nose,poce da gazi ,sad vec celu bastu cveca ljubavi u zeninom Srcu.Gazio je nemilosrdno,poput razmazenog deteta kome ne daju omoljenu igracku,cupao je i gazio cvet po cvet dok i zadnji nije pocupao.I to mu nije bilo dovoljno...susio je svojim recima srce u zeninim grudima ,sve dotle dok jednog dana zeni bese sasvim sve jedno sta nosi dan a sta noc...zena postade poput neke lutke ,poput marionete...nicemu se nije radovala,osmeh se izgubi sa njenog lica u njenim ocima se nastanise kise...patila je tiho...toliko tiho da ni sama nije cula svoju patnju...Dusa sad vec zabrinuta,pokusa da je malo otme od tuge koja je prigrlila zenu i nocima joj je tiho saputala o svojim letovima...o ljubavima koje su van vremena i prostora...koje su toliko jake da ne poznaju ni vreme ni granice..o dusama koje se traze kroz vekove,da bi se srele i sjedinile u jednu pa tako obasjane najvecom Bozijom blagoscu vinule u raj...ali ne onaj raj u koji odlaze Duse posle smrti tela vec u raj zivota... tamo gde sreca kuca na vrata..gde majsko sunce blista stalno...tamo gde tresnje zauvek cvetaju. A zena je slusala i cesto tonula u snove iiz kojih se budila sa osmehom..osmeh koji je gospodar njenog tela pogresno razumeo...i tada nastade pakao na zemlji. Zenu je bolelo nepoverenje koje joj se ukazivalo, a nije imala ni kako , a ni volje da se vise dokazuje..pocela je da kopni...bolesti su nacele njeno mlado telo..nista nije moglo da je obraduje.Nigde nije isla ,ni sa kim se nije druzila,retko kad je govorila...jedino bi joj katkad na lice zatitrao osmeh zbog andjela kojem je podarila zivot...i jedino joj to malo bice krupnih ociju i malenih rucica koje su joj bezbroj puta s lica brisale suze, odrzavalo u zivotu...jedino zbog njega je ostajala tu gde je,tuzna i potpuno sama.Dusa nije nista mogla da uradi za zenu...ne zato sto nije znala ili nije imala snage i moci, vec zato sto je zena odbijala svaku pomoc..i to odbijanje je Dusu rastuzivalo...toliko da je ta predivna Dusa bezvoljno lezala u mulju koji je tuga ostavila bez zelje da se iz istog podigne...pocela je lose da misli o sebi...potpuno je zaboravila odakle je dosla ...potpuno zaboravila kako je lepa.. A onda ,videci da su pogresili ,preterali u iskusenjima ,Vladaoci Neba resise da podignu i Dusu i zenu...i poslase izaslanika Neba...poslase predivnog Andjela srebrnih krila ..Andjela u telu coveka..jedino je jedno takvo bice bilo sposobno da podigne istovremeno i Dusu i zenu..u pocetku Andjeo je vratio osmeh na lice mlade zene,da bi uskoro poceo da joj govori koliko je lepa i vredna njena Dusa...zena se otimala,Dusa isto...nisu htele da poveruju u to...predugo su bile u mraku...predugo okovane ledom ,pa su nezne i tople reci tesko stizale do zeninog srca...ali Andjeo bese uporan..i blag u svojoj upornosti...i polako je topio led oko Duse i zeninog srca...polako vadio sasvim bezbolno trnje koje su drugi zabijali u Srce zene...a zena se nasla u cudu...ponovo je mogla da cuje otkucaje svog Srca...pocele su pred njenim ocima da se naziru sve one lepe boje zivota na koje je davno zaboravila. Ucila je ponovo da se divi malim stvarima...zutoj jeseni, kisnim kapima..ucila je da im se raduje..pocela je da pise pesme,da crta..pocela je ponovo da koristi darove koje joj je Tvorac poklonio rodjenjem,a kojih se odrekla nemajuci prava na takvo odricanje..pocela je da se moli...cinilo joj se kao da je ponovo progledala posle dugogodisnjeg slepila...ono sto je videla oko sebe nije joj se svidelo...bilo je tuge posvuda...zivot koji je zivela podsecao je svojim izgledom na raspalu lesinu od cijeg smrada joj se okretao zeludac. Na rukama i nogama bili su joj okovi...krila koja je imala nekada i sa kojima je dusa letela okolo behu krvnicki pocupana i posecena...covek zbog kojeg su joj u srcu nekada cvetali nezni cvetovi svojim izgledom podsecao je na nekakvog demona...njegov pogled koji nekada bese blag i pun topline sada je ledio...od njegovih dodira podilazila ju je jeza..i shvatila je istinu...istinu koja ju je paralisala...nikad nije stvarno volela tog coveka..cvece koje je u srcu niklo bila je iluzija...ceo zivot sa njim bila je iluzija...sve je bilo satkano od dima i magle.Sakrila se u narucju tog coveka iz straha od jacine prve ljubavi...tu je bila sigurna...to osecanje koje se rodilo u njoj za tog plavookog mladica mogla je da kontrolise..ona je vladala njime...onaj osecaj koji je vladao njome zbog zelenih ociju bio je suvise jak...bojala ga se..i tada je resila..po prvi put se zagledala istini u oci .. i osecala je strah...onaj strah koji tera coveka da trci brze od najbrze zivotinje..nije imala hrabrosti da skine okove..ne sama..njena Dusa je idalje bezvoljno lezala u mulju...a Andjeo bese uporan...i mudar u svojoj upornosti...njegove reci preko zeninog srca polako su stizale do duse...i jednog jutra dusa se poput Feniksa podize iz pepela sjajnija nego pre,jaca nego pre i potpuno svesna svoje vrednosti i lepote..i po treci put dogovorise se zena i Dusa... Dusa dade zeni neophodnu hrabrost,i jednog zimskog jutra zena zbaci okove ,a strah koji je zenu pratio vec dugo vremena isceznu poput magle. i obe krenuse jedna pored druge ne odvajajuci se ni trenutak, u nepoznato...bile su obe prestravljene,ali su vesto krile to jedna od druge,a Andjeo je i dalje bio tu...i Dusa poce opet da leti, letela je Andjelu ...samo sto dusa vide da je to covek..ali da ima dusu cistu i belu poput Andjela..Dusu meku poput oblaka...vredniju od zlata..radosna polete ka zeni i tiho joj rece sta je videla..zena je cutala...neka toplina joj se rasiri oko srca..Dusa pozele opet da poleti,i zena je pusti...i tako je iz dana u dan Dusa sve cesce letela ka Dusi coveka i sve duze i duze se tamo zadrzavala...A covek je redovno crtao osmeh na zeninom licu..i redovno popravljao sve ono sto drugi pokvare...i to tako lako da se zena cudila ...njegove reci su je grejale u hladnim zimskim danima...topile ostatke leda oko srca..i jednog dana zena s radoscu otkri mali cvetak u njenom srcu...bio je slican kao onaj cvet prvi.. cist i nezan..gledala ga je dugo, secala se mnogih stvari,a cvetic je rastao...i zena odluci da ga cuva i pazi... Vreme je prolazilo i Dusa zene jednog dana joj vrati krila. Zena se zacudi...ali joj Dusa objasni da njoj krila vise ne trebaju..da vise ne oseca potrebu da leti ,da je nasla Dusu uz koju se oseca potpuna...srecna i sigurna...Dusu koja brine o njoj na nacin koji ona voli i koji joj godi..da se vise ne boji da se preda bezuslovno i da ce stajati i citavu vecnost pored te Duse bez da ista trazi ili ocekuje ,samo da bude blizu nje...kada je zena upita cija je to dusa koja je ovog leptira od Duse naterala da se skrasi i smiri,Dusa rece da nju niko nije naterao ni na sta vec da ona sve to cini dobrovoljno iz osecaja koji je od samog Tvorca potekao...a da je vlasnik Duse covek zbog koga se u zeninom srcu rasvalo najlepse cvece one ciste i prave ljubavi...zena je stajala nepomicno...po prvi put osetila je snagu jedinstva Srca i Duse..shvatila je u tom trenutku da je jedino tako moguce ziveti..kad su Dusa i Srce jedno..da je jedino tako ispravno ziveti..da je to jedina vrednost..i shvatila je u tom trenutku i svu gorcinu zivota..i jedinu istinu..kada Dusa sleti kraj druge duse i pozeli da se nastani kraj nje za vecnost celu, a u Srcu se rasvetaju cvetovi zbog kojih telom polete milioni leptira i svojim treptajem krila ogreju isto,tada telo nije sposobno da se preda nikom drugom,vec samo onom koji je ucinio da srce procveta ,onom, sa cijom se dusom dusa tela njenog spojila vec odavno...sve ostalo nema snagu...sve ostalo je bez ukusa, mirisa i boje...sve ostalo je potpuno bezvredno...saka obicnih staklica za koje je nekada mislila da su dijamanti... I sada...obicno sve bajke manje ili vise imaju srecan kraj i obicno se zavrsavaju sa recenicom: "i ziveli su srecno do kraja zivota"...ova moja..hm...pa ne znam...znam samo da je neko od gore resio opet da kusa snagu i volju ove zene..coveka koji u sebi krije Dusu Andjela postavise oni odgore daleko od zene...i to im ne bese dosta...nego im zivote zatrpase problemima i ljudima koje poslase da ih kusaju...ali znam takodje da covek i danas redovno crta zeni osmeh na lice,da je bodri i da se zena ne otima vise njegovim recima hvale ,da mu veruje vise nego bilo kome drugom ...da i dalje pise pesme...ponekad i nacrta nesto...i da se redovno moli nasem Tvorcu da ga cuva na putu koji mu je predodredjen. I potajno...u kasne nocne sate katkad se usudi da poleti na onim krilima sto joj Dusa njena dade i odsanja svoj najlepsi san... da provede makar samo jedan dan,od izlaska do zalaska Sunca kraj coveka koji joj pokaza da je jos uvek ziva,da je jos uvek sposobna da u srcu gaji ,sad vec lepo uredjen vrt ,na kojem bi pozavideli i cak i oni sa Beckog dvora ili oni iz Versaja u Parizu.I potpuno razume Dusu svoju i njenu zelju da se bezuslovno preda i bitise kraj druge Duse bez da ista ocekuje ili trazi. Da li ce se ova prica zavrsiti kao prava bajka?...pa to ce pokazati vreme...ja cu samo za kraj reci: " zivela ljubav!",pa makar bila i nemoguca...i molicu se i ja, da se ovo dvoje sretnu jednom..da odzive san...hoces li se i ti pomoliti sa mnom?