Na danasnji dan pre godinu dana ja sam ovde otvorila svoj nalog.... 

Dugo sam razmisljala koje blog ime da uzmem..htedoh prvo da bude Princhipessa, ali nije islo...valjda je to ime vec zauzeto..onda htedoh Zvoncica..ali ni to ne htede..ima vec...i tada iskoristih moje chat name...vilabezkrila... 

A onda naidjoh na drugi problemcic..kako nazvati blog, a da to bude interesantno i posebno...U to vreme sam bila ubedjena da sam posebna i sve sto sam radila moralo je biti posebno...bila sam ubedjena, jer je On bio siguran da jesam posebna a ja nisam htela da kvarim utisak...kasnije se isostavilo da i nisam posebna,meni laknulo sto mogu da budem svoja..ali da se vratim na pocetak...ime bloga nadjoh u nekim novinama...naslov bese "ljubav, seks , brak ...i ostale katastrofe" e sada..ljubav, po meni, jeste katastrofa, tj. moze da bude katastrofa...brak isto tako..seks i nije bas katastrofalan osim ako vas ne zadesi neki zemljotres dok radite "ono" ..tada moze da bude katastrofa..pa sam isti izbacila iz naziva..svidelo mi se to jako.."ljubav, brak i ostale katastrofe..." 

Tada sam u svojoj zbircici pesama imala negde oko tridesetak pesama...sve pesme sam pisala za Njega...Njemu..Mnoge nisam imala hrabrosti da mu pustim sms porukom..da mu je izrecitujem..to nikako..ne znam zasto ali tako me je bilo strah da mu priznam sta osecam , i tada na Njegovo nagovaranje otvorila sam nalog ovde s naumom da postavljam pesme Njemu posvecene, znajuci da ce On to da procita..mislila sam tada da ako mu budem rekla koliko je veliko to sto osecam za Njega da cemo se na neki nacin pribliziti..ali nije bilo tako... 

Nisam nikada ovde pisala o nama..mada oni koji me citaju od pocetka mogu odprilike da pohvataju konce..Ta je ljubav od pocetka bila nemoguca...Internet ljubav...Ljudi nisu ni svesni koliko se covek moze zaljubiti i kojom jacinom u svoje sopstvene iluzije, jos ako je podpomognut onom drugom stranom...Ni sada ne mogu sebi da verujem kako sam dozvolila samoj sebi da se zacopam toliko u nekog koga nikada nisam ni videla..jer sretosmo se nas dvoje na jednom chatu..dadoh mu moj broj telefona i ako mi to do tada nije bila praksa..kasnije smo razmenili fotke i tog dana kad sam mu poslala svoju slikicu pocelo je ludilo..bio je slatkoreciv..nezan..pazljiv..sve ono o cemu valjda svaka zena sanja..pisao mi je stihove, slao slikice..pricao o vilama, sirenama..o nekim stvarima koje su mene interesovale..pricao mi je o devojci koja ga je prevarila i kako ga moli da mu se vrati..Moj zivot je tada bio crn, brak koji se raspada, ljubomorni izlivi muza koji nije nikada nasao za shodno da porazgovara sa mnom..cutao je u kuci..bejasmo dva stranca koje spaja bracna postelja..Trebao mi je neko ko ce da mi oboji svet a Sinisa ,kako se u stvari zove Milo moje..umeo je ... o kako je samo umeo da mi oboji dan sitnicama..slali smo jedno drugom po pedesetak sms poruka dnevno jedno drugom...Kad sam ga prvi put nazvala za slavu da mu je cestitam, njegov glas mi je prostrujio od usiju kroz telo pa do pete..ruke su mi se tresle..a na prvu naznaku da ce da ode od mene suze su mi krenule..Postala sam svesna svojih osecanja, svesna da je to ludilo, da sam u braku , raskidana izmedju zelja i onog sto moram da uradim..rastrzana izmedju stvarnosti..one koja je bila veoma crna..Moj brak je bio vec odavno propao..svaki pokusaj da isti spasem je bilo kao da pokusavam da ozivim mrtvaca..doslo je vreme da tog mrtvaca sahranim..Razorila sam porodicu..Pokupila decu i vratila se kod mame..Sinisa je bio tu za mene..zvao me je..pustao mi dopune za telefon i pravio se zacudjen kada bi mu ja zahvaljivala...poslao mi je ruze za rodjendan...pomogao da kupim sinu gitaru za rodjendan..I On je bio taj koji je prvi pomenuo emocije..snimao mi je neki cd..muzika..i rece mi jedno jutro da se u njemu za mene rodila jedna iskrena i najcistija emocija..a ja sam cutala..sta reci kad pripadas drugome..a srce mi je treperilo... 

Kada sam uvela internet i pocela da odlazim na neke sajtove gde ima neki kao chat...naljutio se...nije nikada priznao da se naljutio, ali jeste..znam da jeste..i ja sam prekinula sa chatovanjem...A onda je i on uveo internet..O srece moje kada sam cula da konacno uvodi net..prvo sto mi je proslo kroz misli je "moci cemo konacno da se vidimo"..kroz njegove reci shvatila sam da ima kameru, ali nije bilo tako..dok to nismo razjasnili jako puno sam propatila..ja?! Ja koja nikada zbog nikog ni suzu nisam pustila, za njim sam izlila reke suza...mislila sam da ne zeli da se vidimo..a onda , sasvim slucajno naleteh na fotku njegove bivse cure...i poludeh od ljubomore...ja koja nikada nisam bila ljubomorna..ni sada sebi ne mogu da objasnim sta mi se desilo tada u glavi..pomracenje neko ili tako nesto..uglavnom napravih lom...i sreca sto su nas kilometri razdvajali jer bih ga u najblazem slucaju izgrebala..i tu je pocela propast..Ljubav sto je pocela ne internetu i zavrsila se na internetu...On je shvatio da ja nisam bas toliko posebna..a ja sam se pokazala u najgorem mogucem svetlu..taj deo sebe do tada nisam poznavala... 

Svu moju bol..sav moj bes..prenela sam u svoje pesme..i postovala ih ovde...Naisla sam na veliko razumevanje od strane blogera...dobijala savete..Ponekad bila ljuta na neke blogere sto su tako ostri prema razlogu mog zivljenja..prema Njemu..Da ..moram da napomenem da je i On imao svoj nalog ovde na blogu..kako bi ja inace i saznala za ovu stranicu..kazem imao , jer je nema vise..obrisao je..obrisao je kad sam postovala bajku koju smo zajdno napisali..ostavio me je da se sama "brukam". 

I ako su mi neki blogeri jos tada govorili da je to kraj, ja nisam mogla da prihvatim to..a onda negde oktobra meseca je pocela katastrofa...On mi je rekao jasno i glasno da nicega nema vise odavno..i to "odavno" me je bas opeklo...pece i sada...Nije me toliko bolelo to sto me ne voli..ali ono "odavno" mi je zvonilo u usima non-stop...Odavno?! Koliko? Mesec, dva..pet..koliko? Koliko me je lagao? Oko Nove godine sam pala u potpuni mrak..bilo mi je sve jedno za sve...i jedino sam volela i osecala se prijatno kad otvorim Blog...Citala sam postove..komentarisala, pisala..citala komentare meni upucene...jedino ovde sam se osecala zivom..U jednom trenutku sam imala utisak da ce Sanjarenja da izleti iz monitora i da me isamara da bi me dozvala pameti... 

Za moju internet ljubav niko nije znao...samo blogeri...jedino sam ovde mogla da napisem sve sto sam osecala bez bojazni da ce me iko kritikovati...i jedino sam pisuci ovde mogla da se isplacem...Tuzno je biti sam..nemati nikoga da podelis sa njim najgoru bol i tugu najvecu...a ja sam ovde mogla da postujem sve to..bol, tugu, radost...na neki cudan nacin osecala sam se kao da ulazim u sobu punu ljudi koji me razumeju, zele da pomognu , pokusavaju da me utese, ohrabre, pohvale...nema veze sto nismo u fizickom kontaktu...emocije lete kroz cipove i kablove...I zato sam se vracala iznova...pa cak i kada sam obrisala sve clanke u par navrata...jer imala sam jak utisak da je on pomalo ljubomoran na moj blog "uspeh"..stalno mi je nesto prebacivao..prigovarao, a ja sam htela da on bude srecan i zadovoljan sa mnom...a onda sam ipak stavila sebe na prvo mesto i ono sto ja volim, ono sto ja zelim..ono sto mene raduje....A meni su nekako srasli za srce blogeri..i blogerke..Naljutio se On i sto sam dala moju mail adresu blogeru jednom..bas se naljutio..ucutao se na par dana..posle kao nije bio ljut..neki problemi su bili razlog sto se ucutao..kako da ne..kako problem iskrsne bas kad ja ostavim mail adresu nekome..I sve to me strasno podsecalo na mog bivseg muza...i dusa mi je govorila:" bezi odatle sto pre mozes.."ali eto..valjda covek mora da propati da bi dosegao nagradu.. 

Ovaj blog je na neki nacin moj dnevnik..sve je tu zapisano..i lepo i ruzno...za mojih godinu dana..pa bila sam poprilicno placljiva blog beba..bljuckala sam na sve strane..puzala..i pocela da hodam..padala par puta..ali sada godinu dana kasnije citajuci sve ono sto sam ovde napisala vidim koliko sam jaca sada..mada sam izgubila u toku ove godine veru u ljubav, u ljude..u brak..ne zelim da se vezujem ni za koga..bojim se strasno da opet volim..bojim se zato sto sam svesna koliko jako to osecanje moze da bude..zelim da volim jer je to najlepse osecanje koje poznajem, ali me je strah mraka koji ide iza suncanog dana...i bogatija sam za nekoliko prijatelja..prijatelji koji ce mi reci kad gresim..koji ce mi reci "napred vilo drzimo ti fige"...prijatelji koji me nasmeju..ili ciji me postovi rastuze..neki u cijim se postovima prepoznajem..i shvatam da nisam jedina koja se nalazila u braku sa jednim covekom i drugim covekom u srcu..da nisam jedina koja se bojim i da nije nista strasno ako kazem "strah me je"...neki u cijim stihovima pronalazim zrno izgubljene vere u pravu ljubav, pa kad ih procitam kazem samoj sebi:"Dragana , vidis da i muskarci umeju da vole..nisu svi lazovi i izdajice.."..neki u cijim pesmama se provlaci nit strasti koju ja jos uvek nevesto uplicem u svoje stihove i strofe..Namerno nisam nikog imenovala..da ne zaboravim nekog.. 

Godinu dana posle...pored mene je neki drugi covek..covek pored koga se osecam jako dobro..nije bitno da li je to samo slucajan susret na ulici ili dogovoreni sastanak,osecaj je bitan..Pored mene je covek zbog koga sam pogazila par svojih stavova...a neko rece da su mi isti nepromenjivi.. Svaki dan se sve bolje osecam..kao da se budim iz nekog ruznog sna..ustvari bese to lep san..ali se pokvario...ali nebitno...u mojim pesmama se osecaju neke nove pozitivne vibracije..i ja se osecam tako..pozitivno..pocela sam da se doterujem opet,danas mi na poslu rekose da sam se probecarila zbog haljinice koju sam obukla..Vracam se  polako na ono sto sam nekad bila..samo sto sam jaca..Ponekad imam utisak da ne bese ovog bloga da bi me tuga ugusila..I moram da zahvalim svima Vama koji ste me citali u zadnjih godinu dana i da se izvinim sto sam vas gnjavila sa tolikom tugom..Moj moto je bio.."svet je tuzno mesto, ulepsajmo ga osmehom" a ja sam ovde kukala i plakala i davila sve Vas svojom tugom, nema veze sto je tuga smestena u pesmi..tuga je tuga..ovom svetu treba osmeha i veselja..tuge imamo previse

Da..i za kraj..godinu dana posle..ja stampam svoju prvu knjigu pesama..a pre godinu dana o tome ni u snu ne bi pomislila..ja i knjiga...ta dva nisu isla zajedno..nadam se da cu veoma brzo postovati ovde par slika da se malo hvalim..Knjiga ce se zvati Vila bez krila..i na koricama ce biti fotka plavog leptira u travi,  koju sam licno uslikala..60 pesama..u tri poglavlja..predgovor..i nadam se da nece biti poslednja moja knjiga..ima pesama za jos dve takve knjizice..a bome i prica za jos jednu knjizicu..a pisem i dalje samo sto nemam bas vremena da postujem cesce svoje pesmice , na zalost...Hvala vam jos jednom dragi moji blogeri na podrsci i razumevanju i prelepom druzenju u proteklih godinu dana..nadam se da cemo se druziti ovako lepo, a i lepse i narednih godina...pozdrav od vase Vile bez krila....