Prognani Andjeo, ja sam, iz raja

moja krila nemaju sjaja.

Nemam snage da poletim,

nemam snage ni da se setim,

kako sam nekada leteti znala

tamo visoko u Bozijem sjaju.

Sad mi se djavoli zlurado svete,

ne mogu bezati ni kad bih htela.

Zelje i strasti mi ne daju

da setim sa kako je lepo bilo u raju.

Zelje me muce ,strasti me lome

kao sto vetar lomi cvetak mali.

Da budem svoja na svome

osecaji ljudski mi ne bi dali.

Odavno nisam Andjeo svetli,

krila su moja u blato pala.

Zloba ljudskog roda mi preti,

da joj se otmem suvise sam mala.

I postajem ,ne covek, vec prokleta zena,

sto u seni coveka odvec hodi.

Na pokornost njemu osudjena,

a dusa se ova ko Andjeo rodi.