« PIENSA EN MI...UN ANO DE AMOR...BESAME MUCHO.. | PALI ANDJEO 2 »
Prognani Andjeo, ja sam, iz raja
moja krila nemaju sjaja.
Nemam snage da poletim,
nemam snage ni da se setim,
kako sam nekada leteti znala
tamo visoko u Bozijem sjaju.
Sad mi se djavoli zlurado svete,
ne mogu bezati ni kad bih htela.
Zelje i strasti mi ne daju
da setim sa kako je lepo bilo u raju.
Zelje me muce ,strasti me lome
kao sto vetar lomi cvetak mali.
Da budem svoja na svome
osecaji ljudski mi ne bi dali.
Odavno nisam Andjeo svetli,
krila su moja u blato pala.
Zloba ljudskog roda mi preti,
da joj se otmem suvise sam mala.
I postajem ,ne covek, vec prokleta zena,
sto u seni coveka odvec hodi.
Na pokornost njemu osudjena,
a dusa se ova ko Andjeo rodi.
(no subject) [
Reply]
Mmmmm...Vrlo dobro si ovo napisala VILO...
hvala rene..inspiracija ne bira..kadkad se ucuti..pa onda bujicu pesama iz sebe prospe..
hvala fenix..sutra pustam jos jednu slicnu ovoj...
Odlično napisano i nadam se da anđeli uvijek to ostaju i kad ne lete.
pozdrav
ima andjela koji ne lete ali su i dalje andjeli..ja znam jednog..pozdrav i tebi mandrak
vec se radujem, uvek mi je mnogo lepse kad procitam nesto tako lepo i jako! :)
....Tuzna je to slika, Andjeo sto spustenih krila stoji. Nekada sjajnog,a sada bez lika,sopstvene senke on se sada boji...delic za tebe fenix...
Poletećeš ponovo, anđele...samo da prikupiš snage!
