Danas mi se pisu pesme.

Pesme o ljubavi, o sreci;

o onom osecaju zbog kog se sve sme;

kad kao Sunce, sijaju zvezde u noci.

I trazim reci da rimu sklopim,

zavirujem u svaki kutak duse svoje,

srce svoje u ljubav da potopim

i perom ljubavi da ispisem najlepse pesme svoje.

Al' avaj! Nece me rime danas.

Mojom dusom pire srece vetrovi.

Dok je tuga ispustala svoj glas,

dok su se rusili svi moji snovi,

iz tog ocaja i tuge te

nastase moje najblje pesme.

Sada kad Sunce mi opet sija

sve redje napisem stih.

Na ovom svetu postojimo samo on i ja;

i nije me briga za sve njih

sto mozda ocekuju rec pesnika;

sreca je moja prevelika,

a ja bice sebicno

ne zelim da s nikim podelim

ovo osecanje magicno.

Samo zelim da ga volim

i da on bude centar mog svemira

moja potreba i razlog mog nemira.

A Vi dragi moji oprostite

na sebicnost moju preveliku.

Znacete ako ovoliko volite;

ako ne, neka i vama Nebo podari srecu ovoliku