Dan se polako gasi, nestaje.

Nedostajanje za tobom raste, ne prestaje.

Fale mi tvoje ruke, osmeh i glas.

Reci ljubavne sto cine nas.

Sve one male stvari,

pogledi u tami,

uzdasi, nezni dodiri

pogledima pricamo kada smo sami.

A onda ti odes,

putevi razni te otmu od mene.

Da mi nedostajes to znas, 

tvoj miris mi se utkao u vene.

I dan jos podnesem nekako,

razni ljudi popune delimicno prazninu,

al kad me mrak prekrije polako, 

ceznje me kidaju, do jutra ne prestanu.

Cak mi i snovi razapeti 

na krstu ceznje i nedostajanja.

Dusa ponizno ceka da joj se vratis, 

i vec strepi od novog rastajanja.

I veceras , dok se dan u tamu pretvara,

meni fale ruke tvoje oko struka.

I onaj nemir sto ga strast stvara,

dok me miluje nezno tvoja ruka.

O vi putevi prokleti !

Nemojte zli biti.

Vratite mi sto pre moje bice voljeno

i srece zrno, u oku skriveno.