Trideset godina, ako ne i više, je prošlo.. Kada mi je otac poginuo, vrlo brzo su se sve veze sa njegovima prekinule. Majka se preudala, i stričevi, tetke, kao i baka i deka nisu se puno interesovali za mene, a ni majka se nije trudila da me spoji sa familijom koja mi pripada. Ne bi da grešim dušu, ali čini mi se, da me je namerno odvojila od njih, i ne samo od njih već i od njene familije. Bile smo nas dve samo u našem malom svetu, u kojem nije bilo mesta za tetke stričeve, za nikog, sem za ponekog izabranika njenog srca. Dal me je odvojila od familije zbog straha da će me oni na neki način pridobiti a ona ostati sama, ili iz sebičluka, ne znam, nije ni važno sada.. Važno je da su se davno pokidane veze spojile opet. Pre dve nedelje, tumarala sam po fb. htela sam da vidim koliko nas je, i odmah na početku vidim nju. Mislila sam zbog imena da mi je tetka, slike mi ništa ne znače. Ispostavilo se da mi je snajka. Njen muž mi je brat od strica. Razmenile smo brojeve telefona, i dogovorile da se vidimo. Na sastanku koji je usledio došao je i moj brat. Pomalo glupa situacija..- ja sam ti brat..reče on.. Pričali smo o tome koga se sećam, kakav mi je bio život, o deci, mojoj, njegovoj. Dovezao me je do kuće. Pomalo zbunjeni oboje. A meni duša i srce puni kao košnica. Puni sreće neke neobjašnjive. Dogovorili smo se da dodjem u avgustu kad smo oboje na godišnjem odmoru, da se bolje upoznamo, da upoznam i ostale sestre i braću. Familija je ogromna. Majka ćuti, ne govori ništa, mada guta knedle. Valjda je strah da će biti otkrivene tajne koje odavno za mene nisu tajne. Mojoj blog sestri sam napisala poruku: da znaš kako mi je brat lep i jak.. Zahvalila sam se i virtuelnom, jer od njega je potekla ideja da se približim očevoj familiji. Nije odgovorio ništa, otac mu je umro, možda zato. A ja sam našla izgubljeno..