Ne, nemoj mi reci da volis me.
Zadrzi dah da ne postane rec.
Umesto toga, samo jako zagrli me;
pogledaj na Istoku se novi dan radja vec.
Ne, nemoj , da me volis , mi reci.
Misao tu u svom srcu skri.
Poljupci nek poteku umesto reci.
Zagrli me jako dok novi dan zri.
Pusti me da slutim
tvojih osecanja zar.
Vidis da i ja cutim,
a dusu ti dajem na dar.
Ako bi ste sutra umrli, da li biste otisli na onaj svet mirne duse?
Ovde navodim pet najcescih kajanja.
1. Voleo bih da sam imao snage da zivim zivot kako sam ja zeleo a ne kako su drugi od mene ocekivali.
Kad ljudi shvate da im je zivot skoro na kraju i kad na njega gledaju sa jasnocom shvate da su im mnogi snovi ostali ne ispunjeni.Mnogi ljudi umiru znajuci da su neke izbore u svom zivotu mogli da naprave a i nisu morali. Od trenutka kada izgubimo zdravlje shvatamo da nam zdravlje donosi slobodu koju malo ljudi uvidjaju, sve dok zdravlje ne izgube.
2. Voleo bi da nisam radio toliko puno
Ovo je najcesce kajanje muskog dela sveta. Mnogi, kad se susretnu sa smrcu zazale sto nisu manje radili, a vise vremena proveli sa svojim najblizima.
3. Voleo bih da sam imao hrabrosti da iskazem svoja osecanja
Mnogi ljudi potiskuju svoja osecanja da bi bili u miru sa ostatkom sveta. Kao rezultat toga pocinju da zive jednim mediokritetskim zivotom i nikada ne postaju onakvi kakvi bi zaista mogli da budu. Mnoge bolesti su u bliskoj vezi sa gorcinom i besom koje covek cuva u sebi.
4. Voleo bih da sam ostao u kontaktu sa prijateljima.
Mnogi ljudi na nekoliko dana,nedelja pred svoju smrt zale sto su zapostavili svoje prijatelje i tada nisu u mogucnosti da potraze svoje davnasnje prijatelje i nadoknade izgubljeno vreme. Svakome nedostaju prijatelji na samrti.
5.Voleo bih da sam sebi dozvolio da budem srecniji
Mnogi ne shvataju sve do samog kraja da je biti srecan ustvari nas izbor. Ostaju zaglavljeni u svojim navikama i takozvanom komfortu familijarnosti bojeci se promena. Lakse im je da zive ustaljenim zivotom pa makar on bio i bez smeha , nego da naprave neku promenu i budu srecniji.
ни по сунчевом врелом ходy
Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је мени кад болно ћутим с њиме
и кад нам срца бију ритмом плача.
Није ми жао што ће живота воде
однети и моје гране зелене;
сад нека младост и све нека оде:
он је задивљен стао крај мене.
