Dvadeset godina.

Sto bi neko rekao puno i da se broji. 

Pre dvadeset godina na danasnji dan, ujutru u 6h i 05 min svet je ugledalo jedno malo stvorenje , pomodrelo od nedostatka kiseonika usled teskog porodjaja i citavih mesec dana ranije nego sto su to doktori predskazali.

Na sv. Savu uvece, njegova mladjana majka je osetila neki lagani bol, vise umor oko donjeg dela ledja ili ti krstiju i otisla ranije da legne. Sutra dan je osetila blage bolove u stomaku na svakih sat vremena. Vec je bila u bolnici i vracena kuci zbog laznih bolova, mislila je da su i ovo laznjaci. Kako je vreme prolazilo vremenski period izmedju dva bola je postajao sve kraci i kraci da bi u noci 29 januara rekla muzu da je vodi u bolnicu jer se ne oseca dobro. Osim bolova koji i nisu bili tako jaki i neizdrzivi, osetila je veliku slabost u celom organizmu. Oko pola jedan po ponoci primljena je na odelenje akuserstva ili popularno receno porodilista. Doktor je pregledao , probili su joj vodenjak i pocelo je cekanje. Lezala je na ledjima i to je strasno umaralo, pa je pitala babicu dal moze da legne na stranu. Kada se okrenula na desni bok, izmorena je zaspala. Probudilo je drmusanje babice koja je zajedno sa doktorom stajala pored i gledala je u cudu. Pogled joj je kliznuo na sat. Bilo je dvadesetak minuta do sest ujutru. Doktor je pitao da li je boli i njen odgovor je bio negativan. Zatim je doktor naslonio neku metalnu trubicu na njen stomak, slusao par sekundi i rekao vrlo ozbiljan sestri da daju mladoj porodilji neku inekciju, tableticu...Kada je igla bila zabodena u venu a sadrzaj sprica poceo polako da istice u venu pocela je borba da se dete rodi. Bez bolova, bez kontrakcija bez iceg sto prati normalan porodjaj. Dosao je jos jedan doktor, jos jedna babica, pa jos jedan doktor, a njoj je sve to delovalo kao san. Kao da se to drugom desava. Malog andjela su bukvalno izbacili iz majcine utrobe, svom silinom nalegavsi na jen stomak doktor ga je bukvalno izgurao napolje, dok je babica pokusavala da ga natera da zaplace ona je primetila kroz prozor prve pahulje  te godine kako promicu. U tom trenutku se cuo i plac malog decacica. Sestra je prisla sa bebom i rekla: mama ovo je tvoja beba! i odnela bebu negde. Doktor je vrteo glavom. Dajte joj anesteziju, nemoj te da je sijete na zivo i ovako se namucila a tako mlada. Na krevetu do nje jedna druga zena samo uz pomoc babice rodila je devojcicu. A onda su joj dali opet inekciju. Osetila je kako lagano tone u nesto. Taj osecaj nikada nece da zaboravi. Sanjala je. Gomilu nekih mumija oko sebe. Nije se bojala. Samo je pokusavala da im kaze da je puste na miru, ali nije mogla da izusti ni rec. Samo je ispustala neke skoro neartikulisane krike. Zatim se sve smracilo. Osetila je kako je neko drmusa i doziva: majka, probudite se, majka...Pokusala je da otvori oci, videla je visestruko. Doktor je davao sestri uputsva da je razbude iz anestezije i odvedu u sobu da se odmara. Tako je i bilo. Polako je uz pomoc sestre odsetala do sobe.Zene su je gledale sa nekom zaloscu u ocima. Spustila se u krevet i zaspala. Probudili su je da ruca, zatim je opet zaspala, opet su je budili da vecera, opet je zaspala.Ne zna ni kada je vizita bila jer je spavala. Posle su joj rekli da je doktor dolazio na svakih pola sata da je vidi. Dodirnu bi joj rukom celo, zatim opipao puls i otisao. Rekli su joj i da je bolnica jecala od njenih vrisaka kada su je zasivali.

Ujutru sledeceg dana doktor je rekao sestri da joj izvade krv i da joj pomognu da ustane iz kreveta i proseta malo. Nije mogla ni par koraka da napravi. Sve je bolelo. Mislila je da su joj rebra polomljena. U devet ujutru su sestre donosile bebe na podoj. Njene ruke su ostale prazne. Pitala je setru gde je njena beba i tada je saznala da je andjelcic u inkubatoru pod kiseonikom. Posle rucka je sama ustala i napravila dva kruga oko kreveta. A onda su joj u jedan sat po podne doneli i njen zamotuljak. Bio je skroz umotan u pelenu i licio je na veknicu hleba. Lepsu bebu do tada nije videla.  Osmeh joj se nacrtao na licu. Mislila je: Boze, ovo sam ja rodila! A onda ga je malo bolje zagledala, i pomislila: kad ce ovaj Malisa da stigne do dvadeset godina?!

Malisa je dobio ime Gabrijel. Po andjelu koji je javio Bogomajci da je noseca. 

Godine su se redjale jedna za drugom i ocas je proslo celih dvadeset godina.

Majka nije bila uplasena svojim teskim porodjajem, dve godine kasnije je svom prvencu podarila brata a zatim jos jednog. 

Danas je taj Malisa, Velisa. Prerastao je svoju majku odavno. Ima svojih mana, svojih vrlina kao i svako drugo ljudsko bice, ali je on i dalje njena prva radost, prva briga, prva tuga. Imala je velike planove za njega, ali je zivot smislio nesto drugo. Ipak rodjendan je rodjendan i ona se uvek seti onog trenutka kada ga je uzela u ruke prvi put. U tom trenutku se u njoj probudio onaj pravi majcinski instikt.  I bez obzira na sve sto joj se dogadjalo u zivotu da postoji neki vremeplov da je vrati u proslost i da joj daju sansu da svoj zivot drugacije proziv,i ona bi opet istim putem prosla samo zbog tih par ociju koje je ugledala tog dana. Jer to je ono istinsko vredno u zivotu zene.

Ta majka sam ja. A malisa je moj sin prvenac. Moja radost i moj ponos. 

Dvadeset godina je proslo tako brzo a tada se cinilo kao da nikad nece. Najbolje od svega sto se ja ne osecam starijom za dvadeset godina. Nekako sam zrelija ali se ne osecam ko neko ko ima dete koje ima dvadeset godina. Kako god....

E pa sine srecan nam 20-ti rodjendan! Budi mi ziv i zdrav pa makar me i nervirao. Ipak ti svoju majku vise nasmejes nego sto mi celo naboras od brige i ljutnje.