Jutro se budi ,nad gradom,plisano,
dok se kapi,niz grane slivaju,od kise.
Zagledana u ravnicu,kroz prozor,sneno,
pitam se dal cu te ljubiti ikada vise.

Istupih u trenutku zaslepljena,iz tvog zivota,
ponesena na krilima besa,tuge i bola,
pokusah da srusim mostove i zatvorim sva vrata,
htedoh da ugusim ljubav sto je za te cvala.

Pa prosuh po tebi reci bezdusnicke,grube
sto pustos u dusi tvojoj napravise,
sva kajanja smisao sada gube
svako izvini i oprosti ne vredi nista vise.

Al dobrota tvoja opet zasja u punom sjaju
i dusa tvoja cista mi opet oprosti ludosti sve.
Usne moje ti se opet nesebicno daju
al ipak nije vise isto ,kao sto je bilo pre.

Ostase tragovi na dusama nasim
od reci ledenih sto bez milosti ih prosu,
pa sad se sve nesto plasim
da ce zar ljubavi nase led taj da ugasi.