Od kolevke , cini mi se , uce nas da je laz nesto najgore na ovom svetu. Cak se i medju 10 Bozijih zapovesti nalazi zapovest Ne lazi..Plase nas kao male ,da ce nam majka umreti ako lazemo, da ce nam nos porasti i iskriviti se ako lazemo..prete nam batinama, babarogama i ostalim karakondzulama ,a sve da ne bi lagali..

A onda se kao veoma mala bica srecemo sa paradoksom i ironijom zivota.

Slusamo nase roditelje kako lazu, pitajuci se zasto baka nije ,jadna, na mestu dusu ispustila jer znamo da je majka ili otac , sasvim sve jedno, bezocno lazu..i kad im onako maleni ukazemo na njihovu gresku tada dobijemo grdnju samo takvu i bivamo srecni ako nas ne kazne..

Onda krecemo u skolu i slusamo vrsnjake kako lazu..i sami pocinjemo nevesto da smisljamo lazi, ali nas i dalje uce da je to nesto najstrasnije..

I tako zivot ide..shvatimo da su nas lagali za deda Mraza..da nema babaroga , karakondzula i da nam nece majka pasti mrtva onog trena kada izreknemo laz..Shvatamo da majcina modrica oko oka nije zato sto je smotana pa se saplela o krparu u kupatilu i pala preko kade vec zbog oceve teske ruke koja je poletela u besu, a koji i nije bio besan vec tresten pijan i da nije majka ta koja ne valja kako govori nasa baka, vec da mozda otac tu zabusava ,ali je zasticen kao beli medved jer je on ipak majkin sin ,kojeg je naivnog smotala Ona..i to ona se obicno izgovara sa onim posebnim naglaskom..

Shvatimo da su nas lagali da cemo prestati da rastemo ako nam prvo seksualno iskustvo dodje sa 15 godina i da odem u jednu krajnost, da necemo ostati trudne od poljupca, naravno daleko ranije smo shvatili da nas nije donela roda i da nas nisu nasli u kupusu..

A ipak i dalje svi traze od nas da govorimo istinu i samo istinu. Proveravaju nas i zahtevaju od nas da budemo iskreni bas oni koji nas lazu sve vreme.

Ali da predpostavimo da je prica i drugacija malo..da nas nisu lagali za deda Mraza, da su nam sa tri godine rekli da su mama i tata vodili ljubav i da  smo bili kod mame u stomaku pa da nas je mama rodila i da prerano ulazenje u seksualne odnose nije zdravo, ali ako se desi nije nista ni strasno vazno je da budemo zasticeni..da nije lepo lagati jer to povredjuje one koje volimo i koji nas vole ,ali da nije ni smak sveta ako ponekad i slazemo..ako nam veruju apsolutno i da se mozemo osloniti na najblize ma kakvu glupariju da napravimo..da ce nam priskociti u pomoc ali samo ako budemo iskreni..Zar to nije pomalo ucenjivacki?

I zivimo sa tim saznanjem da nista nije toliko strasno i da nije strasno ako lazemo..da se moze desiti i da nas slazu..i odrastemo.

Udamo se..ili se ozenimo..ili jednostavno smo u vezi samo..i budemo iskreni prema svom voljenom bicu..govorimo mu sve..ispricamo sve tajne iz svog zivota..jer na kraju krajeva s njim treba da delimo i dobro i zlo dok nas smrt ne rastavi ili cemo tek da delimo..uglavnom govorimo mu gde idemo, s kim se druzimo, s kim komuniciramo..

Internet je danas u modi pa ne smemo da zaboravimo ni tu bitnu stavku naseg zivota posebno sto se danas sve vise brakovi sklapaju bas putem interneta ili pak se razvode bas zbog interneta....I kazemo svom voljenom na primer..:" Bila sam sinoc na chatu..nakacio mi se neki lik..strasno" ili, " kako sam se zezala na karikama sinoc"..napravimo listing svojih prijatelja na fejsu ili karikama i pokazemo svom partneru..Prepricavamo sve ono sto nam tamo neke osobe kazu..napisu bolje receno..jer kome cemo sve pricati ako ne onom sa kim delimo postelju , trpezu..onome kome zelimo decu da radjamo..

I?

I tada moze da se desi sledece:

On sedi namrsten ,ili ona, sve jedno..i vidimo da nesto nije u redu i pitamo sta to nije u redu..i tada dobijemo kao samar ili nesto jos gore..kao kad lezimo na plazi pa nam neki mangup prospe casu hladne vode na ledja..Pita nas: " s kim ti to chatujes?" "zar ti ja nisam dovoljan?"

I tada se nadjemo u zamci i pocnemo da objasnjavamo, da se pravdamo..i ne veruje nam..."ne! to nije istina..ko zna s kim se ti i ko zna sta se domundjavas.." ljubomora ili?

I prodje ta oluja..

Ima mnogo primera  i varijacija na tu temu..knjigu da napise covek..

Jedan specifican primer koji cu u kratkim crtama da navedem..Ona i On se upoznase na jednom od mnogobrojnih chatova..razmenise brojeve telefona..poruke letese ko lude svakodnevno..ona nadje u njemu nesto sto je odavno trazila, cini se da je i on nasao u njoj ono sto je vecno trazio..Pricala mu je sve..od svog detinjstva mracnog i bolnog preko devojastva , udaje , braka , razvoda, muka problema..njene "avanture" na chatu...znao je sve njene boli, strahove..ko joj se udvara..

I onda joj jedno vece on mrtav hladan rece..da on nije zavodnik kako ga ona smatra i da je ona ta koja je bas fino ugovarala druzenja na javnom..i ma koliko to bila nivna recenica..ton na koji je izrecena mnogo vise govori..

A ona bese samo iskrena sve vreme prema njemu..

I sada dolazimo do onog pitanja istina ili laz..cemu govoriti istinu ako ce nam se ista vracati kao bumerang..ili treba naci balans izmedju istine i lazi..ili samo lagati..ili jednostavno cutati i biti misteriozan..zatvoren tip..Koga lagati? Kome reci istinu i do koje granice ici? Da li je u redu deliti svoje intimne tajne sa nekim pa makar to bila i drugarica ako unapred znamo da ce nam jednog dana zameriti..prebaciti nam..ili nas jednostavno "citirati" i time naneti veliku emotivnu bol i uzdrmati nam dusu poput zemljotresa kakvog.

Kada slazem pa me upecaju ja kazem jesam slagala sam..ne znam zasto..ili dam razlog zasto..I nije bitno ako svale na mene drvlje i kamenje ..kriva sam i to je o.k...ali ako sam iskrena ,pa se ta moja iskrenost upotrebi protiv mene..sta onda?

A najgore je kad sam iskrena a neko me optuzi za laz...

Kako god..mislim da cu ubuduce mnogo stvari da precutim..kad me neko nesto pita o meni reci cu jednostavno "to je moja stvar..postuj to ako mozes i hoces ako neces ..zbogom"

Jednostavnije je i manje bolno..

Ja sam ipak od onih koji ne lazu..jos uvek pamtim batine koje dobih od majke za moju prvu laz..mozda zato..

A mozda je i precutkivanje vrsta lazi?

Istina...ili laz?

Pitanje je sad.

 

Verujem u sudbinu.Verujem da smo svi ovde na zemlji sa nekim razlogom ,nama nepoznatim,ali nismo "pali" s marsa..Postoje razlozi koje mi ne razumemo,dogadjaji nad kojima nemamo moc upravljanja..

Moj zivot je poceo da se resava daleko pre mog rodjenja..
Moja baka po majci rodom je iz okoline Jagodine. Deka ,majcin otac je iz Kovina..Drugi svetski rat ih je doveo oboje u Beograd. Tu su se sreli ,zaljubili i osnovali porodicu..
Zeleli su oboje zarko sina..neko ko ce nastaviti porodicnu lozu..ali volja Bozija je bila drugacija..

Moja majka je trece od osmoro dece. Pet devojcica je prezivelo, dve devojcice i sin jedinac su nazalost preminuli jos kao deca.
Ziveli su u Beogradu, tacnije na Karaburmi u ulici koja se zove Karpatska..tamo su imali stan u vlasnistvu, ali je deka moj odlucio da svoju porodicu dovede u Vojvodinu tacnije u Banat. Moja majka je bila devojka vec od 18 leta kad je stupila u Vojvodjansku ravnicu i iste godine bezmerno se zaljubila u mog tatu. Zabavljali su se tri godine, tajno, jer moja baka nije bas blagonaklono gledala na tu vezu , a ni tatini roditelji. Ipak njih dvoje su se izborili i vencali se .Osnovase svoju malu porodicu. I kao sto to biva  ubrzo posle vencanja objavljeno je da mlada ceka bebu. Nigde kraja njihovoj sreci. Moj tata tada odlucuje ,kao i vecina ljudi pocetkom '70 godina da ode u inostranstvo trbuhom za kruhom. Strana zemlja bese Austrija. Majka osta u tadasnjoj Jugoslaviji da saceka da se porodi pa da mu se pridruzi.

Sestra se rodila septembra meseca kao nedonosce..
24. decembra sestrica umire u cetvrtom mesecu svog zivota..sahranise je a tata je i ne vide...umesto na njenu sahranu stigao je na sahranu svom tastu , mom deki kome je srce prepuklo od bola sto je svoje prvo unuce stavio u crnu zemlju.

Pokusase majka i otac da pokupe ostatke svog zivota i da nastave dalje. Otac se zakleo da njegova stopa nikad nece napustiti zemlju pa makar morao da prosi da bi preziveo.
Posle nekoliko meseci zasjalo im je sunce srece jer je majka ostala noseca sa mnom.
Zivot se polako vratio u normalu i moje rodjenje je prividno zacelilo njihove rane za izgubljenim prvencetom.
Poceli su da se kuce. Tata je hteo da podigne kredit da zidaju kucu . Majka je cekala drugo . tj trece dete.

A onda...

22. decembra u 20 casova i 45 minuta zazvonio je telefon.
Majka se javila...i stropostala na pod.
Javise joj da joj je muz stradao u saobracajnoj nesreci
Mog oca udario je automobil marke WV zvan buba odbacio ga 20-tak metara. levom polovinom tela pao je na asfalt, desnom na bankinu..bio je na mestu mrtav..cela leva strana bila mu je smrskana.

Imao je 31 godinu.

Na dan sahrane majku su morali hitno da prevezu u porodiliste. Decak kojeg je nosila umro je u njoj.

Posle par dana ,kad su je otpustili iz bolnice, majka je otisla u kucu svojih sestara da vidi dal sam ja tamo,one joj rekose da sam kod ocevih roditelja.Kako u to vreme  saobracaj autobuski bio veoma redak ,majka se uputila pesice..put je vodio pored groblja gde je sahranjen moj otac. Svratila je da vidi kako su mu grob namestili i onesvestila se .
Nasli su je tek ujutru polumrtvu..

Od tog dana ona je invalid..

Od tuge i bola zbog svojih gubitaka dozivela je 4 nervna sloma, ali je ipak sve to prevazisla i nastavila sa ostacima svog zivota i ostacima svoje porodice tj. sa mnom..ja sam joj bila jedina radost.

Mnogo godina kasnije decembar se pokazao u pravom svetlu opet.
25 decembra sam napustila muza..vise se jednostavno nije moglo...
Ove godine ,opet u decembru, izgubih najvecu ljubav svog zivota.
Mislim da ce se sad prokletstvo decembra smiriti na neko vreme,ali me jeza hvata svake godine kad dodje decembar..

Eto zasto ne volim decembar.

 

Kazu ljudi za neke druge ljude "rodjen pod srecnom zvezdom" ,ili cesto cujem izraz "nekom je zivot majka ,a nekom maceha"..razmisljam nesto..znam ljude koji su rodjeni pod srecnom zvezdom...imaju sve ,sva vrata su im otvorena..sve im u zivotu dolazi na srebrnom posluzavniku, a oni u mesto da su zahvalni ,postaju oholi i sebicni..nama kojima je zivot maceha..i to ista ona Snezanina...stalno mi potura jabuku i ja se nesto davim sa tim jednim zalogajem (nema dobrih patuljaka..princa ni od korova)..mi smo cini mi se osecajni,razumemo tudju muku..hocemo,ali ne mozemo da pomognemo..ni drugima ni sami sebi.. Definitivno nisam rodjena pod srecnom zvezdom..vec pod nekom malom koja jedva treperi na nebu..Kad je Bog delio srecu ja sam pobegla sa tog casa..a oni koji beze sa casova ceka ukor..dok oni kojima se sva vrata sama otvaraju ja moja moram da razvaljujem..tj. s mukom dobijam male stvari...o velikima necu ni da pricam..dok se nekom koji je rodjen pod srecnom zvezdom sve daje..meni su oteli i to malo sto sam imala..valjda po onoj.."dok jednom ne smrkne drugom ne osvane"..e sad ako treba nekome da smrkne da bi meni svanulo...neka hvala lepo..neki drugi put..takvo svitanje mi i ne treba..  

Pre nekog vremena jedan bloger pustio je post sa slikama Vila,a jedna blogerka,cini mi se, je prokomentarisala da sve vile na pomenutim slikama imaju krila. U tom trenutku osetih se pomalo u obavezi da objasnim zasto je moj nadimak ovde upravo "vila bez krila". Kao prvo ,smatram da nasi nadimci dolaze iz nase podsvesti i opisuju nas onako kako mi sebe vidimo duboko negde u nasim dusama ,a nismo ni svesni toga. Ako malo porazmislite o svom nadimku koji koristite ovde ili na nekom drugom mestu u virtuelnom svetu videcete i sami da sam u pravu,naravno postoje i drugaciji nacini odabira nadimka,ali u mom slucaju vazi ovaj prvi nacin.Sad se mozda pitate zasto sam ja bez krila,ko mi je uzeo krila..itd...ta su mi pitanja vec puno puta postavili a sada po prvi put pokusacu da objasnim,nadam se da cu da uspem i da cete shvatiti poentu. Elem, licno mislim da se svi mi radjamo sa krilima,neko malo manjim ,a neko sa vecim. Kad kazem krila ustvari mislim na one nase potencijale u obliku raznih talenata. U zavisnosti od okoline,nasih roditelja i jos nekih spoljnih faktora, nasa krila bivaju negovana ili odsecena i pocupana. Kao malo dete bila sam veoma mirna i poslusna i majka nije imala vecih problema sa mnom,osim sto nije smela da ostavlja na dohvat mojih malenih rucica razne aparate kao sto su tranzistori na primer jer bih ja to rastavila na sastavne delove da vidim sta ima unutra :) kasnije, bila sam veoma pitljivo dete,koje je znalo da postavi molion pitanja i pod pitanja na koje je moja majka strpljivo odgovarala,hvala joj na tome. U skolu sam krenula sa 6.godina i iskreno prva tri razreda ubih se od dosade,dok su moji drugari sricali reci i muku mucili sa pisanjem ja sam to sve znala jos iz zabavista i ranije,tako da me je ucitelj upisao u biblioteku da me spase dosadjivanja,hvala mu na tome.U tom uzrastu sam htela da sviram klavir..na zalost ,osim sto nije bilo muzicke skole u mom mestu,sto majka nije mogla,a i da je mogla,nije htela, da mi omoguci pohadjanje pomenute skole ,nikada nisam ozbiljno zasvirala na klaviru. Talenat nije problem,muzika mi je u genima i skoro cela familija je na neki nacin upletena u muziku,deda je svirao nekoliko instrumenata.tetka je solo pevac,sestra od tetke je magistar violoncela,ali nije bilo mogucnosti..:( Negde u 6. razredu pocinjem da se interesujem za crtanje. S najboljom,tada,drugaricom otkrivah svet boja i nijansi i prvo nespretno ,a zatim sve sigurnije i sigurnije povlacismo preko papira olovku ,i nastase prvi crtezi koji zavrsise na skolskom panou.Medjutim moja majka ne hte da cuje da mi slikarstvo postane profesija i na veoma suptilan nacin me odvoji od crtanja,dok su roditelji moje drugarice imali sasvim suprotan stav i svoje dete gurali u pravcu razvijanja talenta.Rezultat: moja drugarica je danas priznati akademski slikar,sa izlozbama i svime sto uz to ide. Roditelji obicno lece svoje neke komplekse na svojoj deci ,pa je i moja majka lecila svoje na meni ,pa kad je stiglo vreme da odaberem svoje buduce zanimanje,nijedno nije dolazilo u obzir osim tekstila,tacnije krojacko-sivackog zanata.Medicina,turizam,jezici..sve je to bilo "neprofitabilno" za moju majku i ja sam na kraju upisala ono sto je ona zelela. Moji snovi ,moje zelje nisu se racunali. Danas sam zarobljena poslom koji ne volim,blago receno..odavno nisam nacrtala nista,a ni odsvirala..posekli mi krila potpuno pa puzim po zemlji. Mada i ja sam se potrudila da samu sebe dokusurim uletevsi u brak sa samo 17 godina i radjajuci decu.Sto i nije tako lose ispalo obzirom u kakvom vremenu sam zivela..mislim na politicku situaciju u nasoj zemlji u periodu 1992-2002...sankcije i ostalo... Eto kako ljudi ostanu bez krila. Ali nije u zivotu bas sve tako crno i jadno.. Kada me je ucitelj upisao u biblioteku i kada sam savladala tecno citanje ,volela sam da citam bajke..pa sam u jednom trenutku pozelela da i sama napisem nesto.Svoj talenat za pisanje sam pokazivala u raznim sastavima koje nam je nastavnica davala za domace zadatke,i za koje sam bila uvek pohvaljivana od strane iste.Trudila sam se da savladam gramatiku da bi moje pisanje bilo i gramaticki ispravno i u tome mi je veoma pomogla profesorka knjizevnosti i srpskog jezika u srednjoj skoli.I dalje sam citala izuzetno puno. Nekako kad sam zaplivala u bracne vode zaboravih na pisanje,bilo je tu drugih nekih obaveza koje su prevagnule..a onda..upoznah nekog ko me je svojski ohrabrivao i veoma suptilno naveo da se latim "pera" i pocnem opet da pisem..Prvo sto napisah bese bajka.."bajka o kapetanu i lepoj trgovcevoj kceri" ..mozda je pustim i ovde jednog dana..Zahvaljujuci njemu i nekim mojim osecanjima koja su se za njega rodila nastase i niz pesama ljubavne tematike,mada po meni sve su pesme ljubavne. Opet zahvaljujuci njemu skupih hrabrosti da javno kazem i pokazem ono sto pisem,pa sam tako ,doduse neuspesno, pokusala da udjem u literarnu koloniju koja je sastavni deo manifestacije koja se svakog proleca odrzava u mom mestu,neke moje radove poslah na neke konkurse,nadam se da cu tamo bolje proci..i naravno...BLOG...otvorih ga kao poklon onome koga volim...sto se pokaza kao greska,ali ne od onih fatalnih...Cak ga i obrisah jednom..ali shvatih da cu time opet saseci samoj sebi krila..i da stvari treba da radim samo zbog sebe i nikako zbog drugih, ma kako da su mi dragi i ma koliko da ih volim. Postoje i neke druge stvari koje me okupiraju ,kao astrologija npr. i zbog kojih moja krila polako rastu..ali to je dugotrajan proces,i trebace vremena.Ljubav je najbolji lek,a ja je imam. Neki dan umalo se ne odrkoh iste,tj. ja rasirih ruke da je se odreknem,ali mi nije dozvolio da odem..zato sto zna,i zato sto razume moju dusu..hvala mu na tome. Mozda u neko dogledno vreme osvanem sa nadimkom..Vila kojoj su porasla krila..ili vila sa krilima.. Do tada ...cuvajte svoja krila...ne lomite ih sebi,i ne lomite ih drugima..