Categories
My Links

« JOS JEDNA PESMA O TUZI | NE ZOVEM TE VISE MILO MOJE »

SASVIM NEOBICNO OBICNA PRICA
vilabezkrila | 07 Novembar, 2009 08:22
30-Nov-08 2:35:22 AM Verovatno...ne verovatno vec sigurno znas da sve bajke pocinju sa "nekada davno ziveli su taj i taj kralj koji je imao sina ili prelepu kci"...moja bajka ne pocinje tako...jer to i nije bajka..to je jedna sasvim neobicno obicna prica... Ispricacu ti pricu...to je sasvim obicna prica ali moze da bude i veoma neobicna..sve zavisi kako ko gleda na stvari koje ona opisuje..elem..nebeskim plavetnilom lutala je jedna Dusa. Dusa cista i lepa,poput ruze posute rosom u rano majsko jutro kada se sunce tek rodi, Dusa mirisljava i leprsava poput leptira cija su krila obojena duginim bojama i namirisana cvetom ljubicica.Lutajuci tako spazi na zemlji jednu malu devojcicu kako sedi u travi i pokusava da ubere cvetic svojim malim nespretnim prsticima..devojcica imade zutu ,poput zlata, kosu, a nebo joj se nastanilo u ocima. Dusa se spustila sasvim blizu devojcice a devojcica joj se radosno osmehivala...mala, jako mala decica, mogu da vide Duse koje lete okolo i ako su te duse dobre, decica se smeju,a ako su zle, decica se uplase i pocnu da placu iz cista mira,a ova devojcica se smejala,sto znaci da je dusa bila dobra.I tako je ta dusa obletala oko malene devojcice i dopadala joj se ista...i resi dusa da se nastani u ovoj devojcici..da raste sa njom ,da je vodi...ali nije znala dusa da je Nebo spremilo ne bas lepe stvari za ovu devojcicu..i da ce katkad devojcica biti ta koja ce da vodi dusu ,, da je bodri ,podize.. Rasla je malena devojcica bezbrizna u svom detinjem neznanju,a i dusa je rasla sa njom.Ubrzo se sa Neba obrusi prva od bezbroj nevolja.Pa druga i treca i tako su se nizale nesrece jedna za drugom...devojcica je rasla i ubrzo posle smrti roditelja kosa je pocela da joj poprima sve tamniju boju...boju vlazne zemlje...a zatim joj se i iz ociju iseli nebio i useli se polje zeleno. Devojcica bese slabasna i bolesljiva i cesto se Dusa borila da ostane jedno sa detinjim telom..A onda je dete krenulo u skolu i pokazalo veliko interesovanje za knjige...i Dusa je uzivala dok je dete citalo..dete je znalo da svaku pricu zamisli...pretvori u slike pa se Cesto dusa zabavljala gledajuce iste,a detetu nije nedostajala ni masta pa je ubrzo pocelo da stvara svoje sopstvene price, bajke u kojima je ono bilo uvek glavni junak ili katkad i princeza... a Dusa je letela na krilima detinje maste i svakim danom krila su joj bila jaca i jaca...dete je ubrzo poraslo u lepu devojku ali se dusa jos igrala detinjih igara...a tada je Nebo resilo da je dosta bilo detinjarija i stavilo je na put devojke, mladice...devojka je samo zbunjeno gledala oko sebe i sa svojih 16 godina nije bas puno bila zainteresovana za decake.. sve dok jednog jesenjeg dana nije ugledala dva zelena oka...tada, nesvesna ozbiljnosti onog sto joj se dogodilo ,pusti Dusu na krilima svojih snova da jurca za tim zelenim ocima i cupavom smedjom glavom..i dusa je letela,ali kad su snovi trebali da se obistine Dusa se prepala onog sto oseti i natera devojku da se povuce izmisljajuci sijaset bezvrednih izgovora...a u stvari je bilo strah...strah od prepustanja,od zelje i potrebe za jednostavnim dodirom,pogledom...Tako preplasena ,poce da huska devojku kako je ljubav nikud nece odvesti ,da se ista ne jede viljuskom,da nije dobro raditi ono sto se ne moze kontrolisati...a ni Dusa ni devojka nisu mogle da kontrolisu ono sto je u Srcu raslo za tog cupavog i uvek nasmejanog decaka...a bese to cvet,onaj najlepsi,najcistiji...onaj kome se treba radovati ,jer je prvi medju cvetovma Ljubavi koji u Srcu procvetaju...i tako devojka resi da se povuce i ona i Dusa behu same neko vreme..neki put je devojka krisom gledala i svog decaka ali se nikada nije usudila da prekrsi pakt koji je sa Dusom potpisala i samo je cutala i uporno pokusavala da iz srca pocupa cvet svoje prve ljubavi..a Dusa je i dalje letela na krilima snova,i u snovima tkala bajke u kojima je lepi princ uvek bio decak zelenih ociju..A onda, jednog dana zeljne ljubavi i zasicene samocom i Dusa i devojka spazise dva oka boje neba...i te oci spazise devojku...ali Dusu ne vidose..i Dusa se pozali devojci, devojka joj rece da je ona srecna, a da ako joj se ne svidja ili ako se oseca usamljena moze i dalje slobodno da leti,ona nece da se protivi a plave oci kako i ne znaju za njeno postojanje nece ni znati da im devojka pripada samo telesno..i tako Dusa i devojka potpisase jos jedan sporazum...devojka je ostala uz mladica plavih ociju, a dusa je letela okolo i na krilima snova sanjala svoje sne o velikim i neznim ljubavima..mladic ne mareci za Dusu devojke ,ne znajuci da je ista deo nje kao ruka ili noga ili oko ..bio je presrecan jer je devojka potpuno pripadala njemu,ali, avaj! on je imao samo devojcino telo, i na pocetku i devojcino srce iz kojeg je vremenom nikao cvet ljubavi koji je on isto tako u pocetku negovao i brizljivo cuvao,i ne samo on vec i sama devojka... Godine su prolazile i devojka je prerasla u zenu...a kasnije i u majku..cinilo se da je srecna...cinilo se da je i Dusa srecna...cak je i mladic koji bese sad vec odrastao muskarac bio srecan..a onda je Nebo opet resilo da malo prodrma ovu mladu zenu...mozda to bese samo hir nekog odgore ili samo htedose da vide od cega je satkana ova zenica ko zna...uglavnom pocese da redjaju iskusnja pred nju...a iskusenja su bolna...a bol natera Dusu da se primiri. Bila je potrebna Dusa ovoj zenici da prebrodi sve sto joj je nebo pripremilo...a i Dusi je bila potrebna zena da je podize...jer puno puta je dusa pala na kolena i puno puta je pozelela da se preda...ali zena nije htela da je pusti...a Nebo poce da redja iskusenja i pred coveka koji je stajao uz ovu zenu,samo sto covek nije imao snage da se odupre,da se otme...i u tuzi sto nije dovoljno jak da bi se odupreo bolu koja iskusenja nose,poce da gazi ,sad vec celu bastu cveca ljubavi u zeninom Srcu.Gazio je nemilosrdno,poput razmazenog deteta kome ne daju omoljenu igracku,cupao je i gazio cvet po cvet dok i zadnji nije pocupao.I to mu nije bilo dovoljno...susio je svojim recima srce u zeninim grudima ,sve dotle dok jednog dana zeni bese sasvim sve jedno sta nosi dan a sta noc...zena postade poput neke lutke ,poput marionete...nicemu se nije radovala,osmeh se izgubi sa njenog lica u njenim ocima se nastanise kise...patila je tiho...toliko tiho da ni sama nije cula svoju patnju...Dusa sad vec zabrinuta,pokusa da je malo otme od tuge koja je prigrlila zenu i nocima joj je tiho saputala o svojim letovima...o ljubavima koje su van vremena i prostora...koje su toliko jake da ne poznaju ni vreme ni granice..o dusama koje se traze kroz vekove,da bi se srele i sjedinile u jednu pa tako obasjane najvecom Bozijom blagoscu vinule u raj...ali ne onaj raj u koji odlaze Duse posle smrti tela vec u raj zivota... tamo gde sreca kuca na vrata..gde majsko sunce blista stalno...tamo gde tresnje zauvek cvetaju. A zena je slusala i cesto tonula u snove iiz kojih se budila sa osmehom..osmeh koji je gospodar njenog tela pogresno razumeo...i tada nastade pakao na zemlji. Zenu je bolelo nepoverenje koje joj se ukazivalo, a nije imala ni kako , a ni volje da se vise dokazuje..pocela je da kopni...bolesti su nacele njeno mlado telo..nista nije moglo da je obraduje.Nigde nije isla ,ni sa kim se nije druzila,retko kad je govorila...jedino bi joj katkad na lice zatitrao osmeh zbog andjela kojem je podarila zivot...i jedino joj to malo bice krupnih ociju i malenih rucica koje su joj bezbroj puta s lica brisale suze, odrzavalo u zivotu...jedino zbog njega je ostajala tu gde je,tuzna i potpuno sama.Dusa nije nista mogla da uradi za zenu...ne zato sto nije znala ili nije imala snage i moci, vec zato sto je zena odbijala svaku pomoc..i to odbijanje je Dusu rastuzivalo...toliko da je ta predivna Dusa bezvoljno lezala u mulju koji je tuga ostavila bez zelje da se iz istog podigne...pocela je lose da misli o sebi...potpuno je zaboravila odakle je dosla ...potpuno zaboravila kako je lepa.. A onda ,videci da su pogresili ,preterali u iskusenjima ,Vladaoci Neba resise da podignu i Dusu i zenu...i poslase izaslanika Neba...poslase predivnog Andjela srebrnih krila ..Andjela u telu coveka..jedino je jedno takvo bice bilo sposobno da podigne istovremeno i Dusu i zenu..u pocetku Andjeo je vratio osmeh na lice mlade zene,da bi uskoro poceo da joj govori koliko je lepa i vredna njena Dusa...zena se otimala,Dusa isto...nisu htele da poveruju u to...predugo su bile u mraku...predugo okovane ledom ,pa su nezne i tople reci tesko stizale do zeninog srca...ali Andjeo bese uporan..i blag u svojoj upornosti...i polako je topio led oko Duse i zeninog srca...polako vadio sasvim bezbolno trnje koje su drugi zabijali u Srce zene...a zena se nasla u cudu...ponovo je mogla da cuje otkucaje svog Srca...pocele su pred njenim ocima da se naziru sve one lepe boje zivota na koje je davno zaboravila. Ucila je ponovo da se divi malim stvarima...zutoj jeseni, kisnim kapima..ucila je da im se raduje..pocela je da pise pesme,da crta..pocela je ponovo da koristi darove koje joj je Tvorac poklonio rodjenjem,a kojih se odrekla nemajuci prava na takvo odricanje..pocela je da se moli...cinilo joj se kao da je ponovo progledala posle dugogodisnjeg slepila...ono sto je videla oko sebe nije joj se svidelo...bilo je tuge posvuda...zivot koji je zivela podsecao je svojim izgledom na raspalu lesinu od cijeg smrada joj se okretao zeludac. Na rukama i nogama bili su joj okovi...krila koja je imala nekada i sa kojima je dusa letela okolo behu krvnicki pocupana i posecena...covek zbog kojeg su joj u srcu nekada cvetali nezni cvetovi svojim izgledom podsecao je na nekakvog demona...njegov pogled koji nekada bese blag i pun topline sada je ledio...od njegovih dodira podilazila ju je jeza..i shvatila je istinu...istinu koja ju je paralisala...nikad nije stvarno volela tog coveka..cvece koje je u srcu niklo bila je iluzija...ceo zivot sa njim bila je iluzija...sve je bilo satkano od dima i magle.Sakrila se u narucju tog coveka iz straha od jacine prve ljubavi...tu je bila sigurna...to osecanje koje se rodilo u njoj za tog plavookog mladica mogla je da kontrolise..ona je vladala njime...onaj osecaj koji je vladao njome zbog zelenih ociju bio je suvise jak...bojala ga se..i tada je resila..po prvi put se zagledala istini u oci .. i osecala je strah...onaj strah koji tera coveka da trci brze od najbrze zivotinje..nije imala hrabrosti da skine okove..ne sama..njena Dusa je idalje bezvoljno lezala u mulju...a Andjeo bese uporan...i mudar u svojoj upornosti...njegove reci preko zeninog srca polako su stizale do duse...i jednog jutra dusa se poput Feniksa podize iz pepela sjajnija nego pre,jaca nego pre i potpuno svesna svoje vrednosti i lepote..i po treci put dogovorise se zena i Dusa... Dusa dade zeni neophodnu hrabrost,i jednog zimskog jutra zena zbaci okove ,a strah koji je zenu pratio vec dugo vremena isceznu poput magle. i obe krenuse jedna pored druge ne odvajajuci se ni trenutak, u nepoznato...bile su obe prestravljene,ali su vesto krile to jedna od druge,a Andjeo je i dalje bio tu...i Dusa poce opet da leti, letela je Andjelu ...samo sto dusa vide da je to covek..ali da ima dusu cistu i belu poput Andjela..Dusu meku poput oblaka...vredniju od zlata..radosna polete ka zeni i tiho joj rece sta je videla..zena je cutala...neka toplina joj se rasiri oko srca..Dusa pozele opet da poleti,i zena je pusti...i tako je iz dana u dan Dusa sve cesce letela ka Dusi coveka i sve duze i duze se tamo zadrzavala...A covek je redovno crtao osmeh na zeninom licu..i redovno popravljao sve ono sto drugi pokvare...i to tako lako da se zena cudila ...njegove reci su je grejale u hladnim zimskim danima...topile ostatke leda oko srca..i jednog dana zena s radoscu otkri mali cvetak u njenom srcu...bio je slican kao onaj cvet prvi.. cist i nezan..gledala ga je dugo, secala se mnogih stvari,a cvetic je rastao...i zena odluci da ga cuva i pazi... Vreme je prolazilo i Dusa zene jednog dana joj vrati krila. Zena se zacudi...ali joj Dusa objasni da njoj krila vise ne trebaju..da vise ne oseca potrebu da leti ,da je nasla Dusu uz koju se oseca potpuna...srecna i sigurna...Dusu koja brine o njoj na nacin koji ona voli i koji joj godi..da se vise ne boji da se preda bezuslovno i da ce stajati i citavu vecnost pored te Duse bez da ista trazi ili ocekuje ,samo da bude blizu nje...kada je zena upita cija je to dusa koja je ovog leptira od Duse naterala da se skrasi i smiri,Dusa rece da nju niko nije naterao ni na sta vec da ona sve to cini dobrovoljno iz osecaja koji je od samog Tvorca potekao...a da je vlasnik Duse covek zbog koga se u zeninom srcu rasvalo najlepse cvece one ciste i prave ljubavi...zena je stajala nepomicno...po prvi put osetila je snagu jedinstva Srca i Duse..shvatila je u tom trenutku da je jedino tako moguce ziveti..kad su Dusa i Srce jedno..da je jedino tako ispravno ziveti..da je to jedina vrednost..i shvatila je u tom trenutku i svu gorcinu zivota..i jedinu istinu..kada Dusa sleti kraj druge duse i pozeli da se nastani kraj nje za vecnost celu, a u Srcu se rasvetaju cvetovi zbog kojih telom polete milioni leptira i svojim treptajem krila ogreju isto,tada telo nije sposobno da se preda nikom drugom,vec samo onom koji je ucinio da srce procveta ,onom, sa cijom se dusom dusa tela njenog spojila vec odavno...sve ostalo nema snagu...sve ostalo je bez ukusa, mirisa i boje...sve ostalo je potpuno bezvredno...saka obicnih staklica za koje je nekada mislila da su dijamanti... I sada...obicno sve bajke manje ili vise imaju srecan kraj i obicno se zavrsavaju sa recenicom: "i ziveli su srecno do kraja zivota"...ova moja..hm...pa ne znam...znam samo da je neko od gore resio opet da kusa snagu i volju ove zene..coveka koji u sebi krije Dusu Andjela postavise oni odgore daleko od zene...i to im ne bese dosta...nego im zivote zatrpase problemima i ljudima koje poslase da ih kusaju...ali znam takodje da covek i danas redovno crta zeni osmeh na lice,da je bodri i da se zena ne otima vise njegovim recima hvale ,da mu veruje vise nego bilo kome drugom ...da i dalje pise pesme...ponekad i nacrta nesto...i da se redovno moli nasem Tvorcu da ga cuva na putu koji mu je predodredjen. I potajno...u kasne nocne sate katkad se usudi da poleti na onim krilima sto joj Dusa njena dade i odsanja svoj najlepsi san... da provede makar samo jedan dan,od izlaska do zalaska Sunca kraj coveka koji joj pokaza da je jos uvek ziva,da je jos uvek sposobna da u srcu gaji ,sad vec lepo uredjen vrt ,na kojem bi pozavideli i cak i oni sa Beckog dvora ili oni iz Versaja u Parizu.I potpuno razume Dusu svoju i njenu zelju da se bezuslovno preda i bitise kraj druge Duse bez da ista ocekuje ili trazi. Da li ce se ova prica zavrsiti kao prava bajka?...pa to ce pokazati vreme...ja cu samo za kraj reci: " zivela ljubav!",pa makar bila i nemoguca...i molicu se i ja, da se ovo dvoje sretnu jednom..da odzive san...hoces li se i ti pomoliti sa mnom?  #
User Comments
(no subject) [Reply]
poluuspavanka | 07 Novembar, 2009 09:42

Eh, Vilo... Ja se uvek molim za prave ljubavi, samo sve više verujem da "prave su ljubavi tužne"...
Pokušaj da uživaš u svojjoj bajci, takvoj kakva jeste... nekad nam deluje sve ružno, nekad sve lepo, ali sreća je u nama, treba je samo prepoznati :)

(no subject) [Reply]
vilabezkrila | 07 Novembar, 2009 10:04

da...sve prave ljubavi su tuzne..jer nije u ljudskoj moci da apsorbuje toliku energiju osecanja i emocija..pa napustaju..ostavljaju..i ostaju tuzni..retki su oni koji imaju snage da prozive toliku energiju koja nastaje u nama samima kad se iskreno voli...

(no subject) [Reply]
unajedina | 07 Novembar, 2009 12:25

I ja cu se pomoliti za tu nemogucu ljubav.Za njih dvoje.Za sve duse koje lutaju i traze se,da jednom nemoguce postane moguce.

(no subject) [Reply]
vilabezkrila | 07 Novembar, 2009 20:16

hvala...

Add Comment
Dodaj komentar





Zapamti me