Ovo je prica o jednom malom decaku , ali ne suvise malom; dovoljno malom da ne ume da se brani od zlih duhova,ali dovoljno velikom da zna da ga isti napadaju,mada u svojoj cistoj decijoj dusi nikada nije moglo naci ni jedan trun razloga s kojim bi ih optuzilo. Taj decak je jednog dana krenuo kroz sumu. Suma s pocetka bese prepuna cveca i leptira najsarenijih krila koji su leprsali oko decaka kao da zele da se sa njim igraju. Decak u svojoj bezbriznoj igri i jurnjavi za leptirima ne primeti da se udaljio od pocetka sume , suma je postajala sve gusca i mracnija.Iz svakog drveta ,cinilo se ,virile su oci sjajne nekog zlog duha.Grane siblja su ga sibale po licu i,cepale njegovu odecu,ostavljale krvav trag na njegovim malim rucicama.Mali decak se nije predavao,koracao je hrabro nadajuci se da ce uskoro naici na kraj sume i da ce ga Sunce obasjati. Ali kraj sume se nije nazirao.Postajalo je sve mracnije i mracnije ,a senke oko njega su bivale sve strasnije i culi su se neki cudni zvuci posvuda. Decak je bio gladan i zedan;nozice su mu bile umorne od dugog hodanja; niz izgrebane obraze pocese da se slivaju krupne vrele suze.Ponosan kakav je bio, obrisao je suze i nastavio da koraca ,dok je iza sebe cuo glasove kako se zlokobno cere i sapucu: "Odustani! Ne mozes ti to! Slab si! Nisi dovoljno dobar! Dusa ti je ruzna! Ne zasluzujes..!" Decak ih je slusao i slusao i u jednom trenutku pozele da odustane.Seo je ispod jednog drveta iz koga se zlokobno cerekalo Beznadje ,i kad htede da mu prepusti svoju dusu na milost i nemilost ,kroz vlazne trepavice od suza ugleda proplanak obasjan svetloscu ispred sebe i na njemu veliko drvo rascvetale tresnje.Decak skupi poslednje atome svoje snage ,podize se i krene prema proplanku kroz zbunje i trnovite grane koje kao da su pokusavale da ga sprece. Stigavsi do proplanka ,zaslepljen svetloscu koja kao da je iz samog drveta isijavala, decak sede pod drvo i zatvori oci ,jer naviknut na mrak sume ne mogase odmah da otvorenih ociju sagleda lepotu drveta.Drvo ne samo sto je isijavalo svetlos nego je isijavalo i prijatnu toplotu,slicnu onoj sto Sunce isijava u maju kada svojom toplotom nagoni da se sva priroda rasveta. Sedelo je tako zatvorenih ociju i pustalo da ga ta toplota miluje ,a onda otvori oci jer htede da pogleda kakvo je to drvo. Obilazio je oko drveta,zagledao ga je ,udisao miris njegovog cveta, pogleda uprtom ka granama koje su bile visoke;i kad je spustio pogled pred sebe ugleda svetlu skoro providnu pojavu. Nikada decak ne vide nekog tako lepog i s takvom mirnocom u ocima. Prikaza se osmehnu ,kao da je mogla da procita decakove misli , pruzi mu ruku . U prvi mah decak se dvoumio ,nije znao sta da radi ,ali posle kraceg razmisljnja ipak pruzi ruku predivnom bicu ,a ono ga povede u samo drvo. A tamo je bilo jedno veliko ogledalo sa lepim zlatnim ramom ukraseno dijamantima i svim ostalim dragim kamencicima koja su reflektovala svoj odsjaj po podu ,zidovima i svodu prostorije. Prikaza ga odvede do tog ogledala postavi ga ispred i upita ga " Pogledaj i reci mi sta vidis?" Decak se zagledao u svoj odraz u ogledalu al ne vide nista..a onda kao kroz maglu poce da nazire svoj lik ,svoju figuru,ali to nije bio on..bio je likom i stasom on,ali..decak se snuzdi i slegnu ramenima..Prilika ga upita: "Sto si se rastuzio?Zar ti se ne svidja ono sto si video? Decak je pogleda sa suzama u ocima i odgovori  joj: "Kako da mi se svidja nekoko je tako mali ,slab i ruzan"

Decak sede pored ogledala dok su mu se dve suze slivale niz obraz. Prikaza ga pogleda i podize sa poda, obrisa mu suze sa lice , a zatim ga ponovo postavi pred ogledalo. "Pogledaj dobro u ogledalo pa mi kazi sta vidis" rece prikaza naglasavajuci rec "dobro". Decak se zagledao isto kao i prvi put. U pocetku ne vide nista , ali kada se odraz razjasnio , decaku se rasirise oci i usta mu se otvorise. Poce prstom da upire u ogledalo i mucajuci poce da govori : "To, to ssam ja! Ali kako?!"

U ogledalu je decak video sebe ali ne odevenog u pocepano odelo, ne izgrebanog i cupavog. U ogledalu je video sebe odevenog u odelo od najfinijeg materijala, na glavi mu je bila kruna prepuna dijamanata i ostalog dragog kamenja, u desnoj ruci mu se sjajio mac s kojim je mogao da pobedi i najgoreg neprijatelja, a u levoj ruci mu je bio stit s kojim je mogao da se odbrani od bilo kakvog napadaca.

Decak je zbunjeno stajao pred ogledalom, u odrazu je video sebe, ali on to nije bio..Prilika stade iza njega i poce da mu objasnjava: "Vidis dete, ovo sto sada ti vidis u ogledalu je odraz tebe onakvog kakav jesi u stvari, oraz rvoje plemenitosti,dobrote i pravednog duha. Ovo sto sada vidis u ogledalu je odraz tvoje ciste duse , duse koja je dostojanstvena i casna i dostojna kralja, zbog toga kruna na glavi, duse koja poznaje pravdu, koja ceni iskljucivo istinu i koja zna kada i sta treba reci , otuda mac i stit. Ne treba da se bojis zlih duhova koji tumaraju okolo tebe, oni ti nista ne mogu sve dok ti je dusa ovakva kakva je. Samo treba da znas da ce zli dusi uvek na tebe dva put cesce nasrtati neg na neke druge, jer oni zele sjaj tvoj za sebe, ali treba da znas i to da dokle god uspes da sacuvas sjaj i cistocu duse svoje da ces iz svake bitke izaci kao pobednik..nikada se ne predaj, nikada ne odustaj, bori se za svoje snove, za svoju srecu,ali pazi da u toj borbi ne povredis neke druge duse , koje mozda nisu tako blistave kao tvoja." Prikaza okrete decaka prema sebi i nastavi: "Tvoj jedini zadatak je da ne popustas pred zlim dusima zivota i da uvek pamtis sta si danas video u ogledalu." 

Decaka preplavi neki cudan osecaj zadovoljstva i srece i ucini mu se u trenutku da moze i da poleti ako bi to hteo. Prilika kao da mu je citala misli i rece mu: " Idi sada, i pamti danasnji dan, jednom cete put zivota opet navesti u ovu sumu i dovesti pred ovo drvo, nadam se da ces i tada biti ovako lep , hrabar i pravedan." Prilika poljubi decaka u kosu i nestade poput magle koju razveje vetar..

Decak , pomalo zbunjen, ali jos uvek pod utiskom dozivljenog krete kroz sumu koja sad vise i nije bila bas toliko ni mracna ni strasna. Ubrzo se drvece pocelo proredjivati i decak ugleda ogromno prostranstvo prepuno cveca i divljih konja koji su mirno pasli.

 ponekad nam muke koje nam zivot spremi  oduzmu svu snagu i u trenutku ocaja i beznadja pozelimo da odustanemo od svega , pa cak i zivota samog. Tada u nas zivote ulaze ljudi koje neko sa Neba posalje, da nas podsete koliko nam je dusa lepa i cista i koliko ustvari vredimo i da vredi ziveti i nastaviti dalje. Ova prica je posvecena svim onim Andjelima u ljudskom obliku koji se pojave na tren u nasim zivotima da nam pokazu da i mi krila imamo i da i mi mozemo da letimo. Ova prica je posvecena svim onim prijateljima koji su tu kada padnemo i koji nas podizu i ne dozvoljavaju da rondamo po blatu ocaja i beznadja.

Ovu pricu napisah davno, cini mi se ima vise od dve godine i posvetih je coveku kojeg je Nebo poslalo da mi pokaze koliko je dusa mojaj os uvek lepa i sjajna i ako  su je drugi ocrneli i najgorom prikazali. Posvetih je coveku uz ciju sam nesebicnu duhovnu pomoc pregrmela najteze dane mog zivota. Kroz odnos sa njim sam ipak shvatila da moja dusa i nije bas toliko sjajna,ali se trudim da greske koje pocinih tada ispravim u odnosu sa nekim drugim ljudima. Ipak na kraju krajeva On mi je jednom prilikom rekao "Andjeli su na nebu, nisu na zemlji. Zemljom koracaju gresni i obicni ljudi.I mi gresimo jer smo samo ljudi."