Prognani Andjeo iz raja

nema snage da poleti

krila njegova nemaju sjaja

ni u snovima vise ne leti.

Tuzna je to slika

Andjeo sto spustenih krila stoji.

Nekada sjajnog,a sada bez lika;

sopstvene senke on se boji.

Leteo je nekada obasjan,

ljubavlju Bozijom bezmernom,

sad po zemlji hoda jadan,

ophrvan zlom ljudskim i jadom.

Usudi se Andjeo svetli da zenu voli,

zenu obicnu ,ljudskoga roda.

Svirepa ,samo mu zada boli,

zavede Andjela pa djavolu dusu proda.

A Andjeo osta slomljenih krila,

bez nade da ikad poleti

ej ti zeno prokleta bila

nek ti se Nebo celo osveti.

Prognani Andjeo, ja sam, iz raja

moja krila nemaju sjaja.

Nemam snage da poletim,

nemam snage ni da se setim,

kako sam nekada leteti znala

tamo visoko u Bozijem sjaju.

Sad mi se djavoli zlurado svete,

ne mogu bezati ni kad bih htela.

Zelje i strasti mi ne daju

da setim sa kako je lepo bilo u raju.

Zelje me muce ,strasti me lome

kao sto vetar lomi cvetak mali.

Da budem svoja na svome

osecaji ljudski mi ne bi dali.

Odavno nisam Andjeo svetli,

krila su moja u blato pala.

Zloba ljudskog roda mi preti,

da joj se otmem suvise sam mala.

I postajem ,ne covek, vec prokleta zena,

sto u seni coveka odvec hodi.

Na pokornost njemu osudjena,

a dusa se ova ko Andjeo rodi.