Hej ti vetre što se ljutiš?
U prozor mi lupaš ceo dan.
Zar ne možeš malo da ćutiš,
zar ne vidiš da sanjam mio san?
Sanjala sam sanak mio,
u snu mi je dragi bio.
Taman da me nežno poljubi ,
ti o prozor lupi.
Nesta sanak srcu mio,
ostade mi ruka prazna.
Sad je tuga gde je osmeh bio ,
samoća mi kao kazna.
Al moj dragi zovnu mene,
da me ljubi, da me grli,
moje usne oči snene,
isti sanak mi smo snili.
A ti vetre lupaj samo.
Od hladnoće tvoje breza drhće.
Što ti jače duvaš tamo,
mene dragi grli čvršće.
Kad nebo progleda zvezdanim ocima
i srebrni mesec prospe osmeh svoj;
nocna tama kad obgrli sve,
u tisini beskrajnoj, nocima
ja ljubila bih te.
Ruke bih svoje krila stidljivo,
na tvojim grudima srcu blizu.
Poljupce spustala ceznjivo
jedan po jedan k'o bisere u nizu.
A kada noc sklopi svoje zvezdane oci,
i Sunce zablista na horizontu,
noc za nama zaboraviti necu moci,
za tobom ginem k'o ratnik na frontu.
Za usnama tvojim , dodirom mekim.
Proslu noc cu da snevam vasceli dan,
jer zatreperim , k'o list breze na vetru, kad se setim,
i cekam, noc novu, da ti opet sebe celu dam.
Trosi se Oktobar.
Opada k'o sa grane list.
Topi se leta zar.
Jos malo pa ce pasti
sneg beo i cist.
Kruni se mesec zut,
k'o zrnevlje s klipa kukuruza,
za kraljicu sneznu se priprema put
da zablista zima ko Andjeoska suza.
Zlati Sunce topola grane,
i breze , kose svoje , zlatom pokrise.
Sve se na pocinak sprema da krene.
Budni ostace svati sto curu isprosise.
Iz daljine se cuje crkvenih zvona zvon.
Svetle prozori Bozije kuce.
Veceras se , eto, zeni on
nezni ubica moje srece.
Kad novo jutro zarumeni
Oktobra zutog ostace samo bleda sen.
On ne pripada vise meni.
Pred ljudima i pred Bogom
od danas on je samo njen.
