Znate, kad sam ostala u drugom stanju sa prvim detetom, kao tek novopečena majka, dadoh sebi obećanje, da nikada neću vaspivati svoju decu kao što je mene moja majka terorisala, a ne vaspitavala. Ne kažem ja da je ona nešto pogrešila,ali je bila isuviše stroga i opterećujuće brižna. Bar po mom mišljenju. I uglavnom sam ja uspevala da ne krenem njenim stopama i ne počnem da terorišem rodjenu decu nametanjem svoje volje i svog mišljenja. U neku ruku njoj je bilo lakše, imala je mene jednu, mirno i povučeno dete, koje je više volelo da zavuče nos u kakvu knjigu, neg da jurca po ulici sa ostalom decom. Ja ih imam troje, ali i pored toga uspevala sam da uvedem demokratiju bez straha i s pravom glasa i maloletnih članova. Ali danas, za ručkom, uradih nešto što me je podsetilo na rodjenu majku..elem, skuvah za ručak gulaš od iznutrica, tačnije od dzigerice, sa testeninom, zamirisa cela kuća, svi tanjire olizali, a moje najmladje dete gleda u onu dzigericu, dzigerica gleda njega, ko će tu koga da pojede Bog sveti zna. Jadničak nabada na viljušku onu dzigericu pa je stavi u usta, ali čvrsto zatvorivši okice, kao da ako ne vidi lakše će mu biti. Prevrće onu dzigericu po ustima nikako da je proguta, ali se ipak svojski borio sa neprijateljem, namršteno gledajući na bojno polje tj. tanjir. I u jednom trenutku kad mu je valjda dozlogrdilo da se borbuje sa pomenutom iznutricom, pogledao me molećivo i pitao: "mama, jel mogu ja ovo da ostavim za posle?" A ja ko veštica neka dreknuh: "ne može! Jedi to il će varjača da radi! " I tad mi se upali lampica.. Bože šta ja to radim? Pa zvučim kao moja majka kad me terala da istu namernicu zbrišem s lica tanjira. I ugrizoh se za jezik. Došlo mi da samu sebe izmlatim. A malecki, junački pojede sve iz tanjira, pa pobedonosno reče: "vidi mama, prazan tanjir."i odnese tanjir..