Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju
cerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo
malo.
Bio je Božic. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je
za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema nicega, jako
se naljutio. Cerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, ocekuje se da se u kutiji nešto
nade!!”
Devojcica ga je žalosno pogledala i s suznim ocima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha
sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred cerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do
kraja života cuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osecao izgubljeno i ocajno,
uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je cerka spremila
unutra.
Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni,
prijatelji, deca, Bog… Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su
andeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteškoce i podsete nas na to, kako se leti.

---------------------------------------------------------------------------------

Ovaj tekst postovah davno...avgusta 2009 godine. Posvecujem ga svima onima koji su mene podsetili da mi krila nisu slomljena zauvek i koji su mi pokazali da mogu da letim. Posvecujem ga mojoj ljubavi jer je let pored njega miran i lak, neobavezujuci, caroban i cudan u isto vreme. Ponekad mi se cini da ne letim uopste, ponekad mi se cini da padam u ambis, ponekad me vijaju strahovi i sumnje, ali bio to let u visine ili pad u ambis, ili bezanija tamo vamo od raznih mojih strahova, ipak je let i ja se iskreno nadam i svim srcem prizeljkujem da ce taj let potrajati jos dugo dugo.

Njemu , svim mojim prijateljima i svima onima koji me smatraju za prijatelja

Hvala.