Uskrs. Neću pisati šta je Uskrs, zašto ga slavimo, zbog čega je važan hrišćanima. To uglavnom svi znaju. Pisaću zašto je Uskrs meni važan, jer neki važni dogadjaji u mom životu desiše se baš na Uskrs. Davne, sad već, 1977god. par meseci posle pogibije mog oca, majka i ja smo se preselile u kuću u kojoj i sad živimo. Imala sam tri godine, i sećam se mirisa masne farbe kojom je bio premazan patos. Sve je bilo oker žuto..Detinjstvo mi je bilo obeleženo Uskršnjim poklonima sakrivenim po dvorištu. Izrasla sam u devojčurak, da bi žena postala baš na Uskrs. A onda su Uskrsi bili obeleženi darivanjem poklona svojoj deci. Za Uskrs pre devet godina, zazvonio mi je telefon, mislila sam da me zovu da čestitaju, ali..javiše mi da je teča umro. Od tada ne volim da podižem slušalicu na nepoznat broj. Dve godine kasnije negde iza ponoći, na Uskrs, javili mi da sam postala tetka jedne prelepe curice po imenu Kristina-Julia. To je bio najsrećniji Uskrs. Tetkino pile malo. Prošle godine na Uskrs se upustih u avanturu ljubavi sa čovekom zbog čije ljubavi sam uskrsnula i transformisala se u jednu drugu ženu, bolju, lepšu. Ljubav i jeste smisao Uskrsa. Bog je iz prevelike ljubavi prema čoveku sišao sa svog nebeskog trona medj ljude, obučen kao običan čovek, jeo je što ljudi jedu, hodio je stazama kojima ljudi hode, dozvolio je u svojoj nebeskoj svetlosti ljudima da ga ponize, da ga muče, pljuju, na krst razapnu, i sve to zbog bezgranične ljubavi prema čoveku, svojoj tvorevini. Dao je svoj zemaljski život u zamenu za oprost grehova nama, njegovoj deci. Ljubav je ključ života, pokretač svemira. Želim vam svima ljubavi. Hristos Voskrse.  

Slivaju se niz prozor kapi kise.

Neka me ceznja muci i mori.

Da mi je da mi soba na te zamirise,

da poljupcima ugasis vatru sto gori.

 

Kvasi kisa zemlju zednu da radja,

kapi se slivaju duz olistalog granja.

Tvoja mi usna od meda sladja,

ociju otvorenih tebe sanjam.

 

Cekam te da mi iz daljine se vratis, dodjes.

Da me pozoves u svoj stan,

prstima nezno kroz kosu prodjes,

da ispratimo kisu i docekamo suncan dan. 

 

Dan se polako gasi, nestaje.

Nedostajanje za tobom raste, ne prestaje.

Fale mi tvoje ruke, osmeh i glas.

Reci ljubavne sto cine nas.

Sve one male stvari,

pogledi u tami,

uzdasi, nezni dodiri

pogledima pricamo kada smo sami.

A onda ti odes,

putevi razni te otmu od mene.

Da mi nedostajes to znas, 

tvoj miris mi se utkao u vene.

I dan jos podnesem nekako,

razni ljudi popune delimicno prazninu,

al kad me mrak prekrije polako, 

ceznje me kidaju, do jutra ne prestanu.

Cak mi i snovi razapeti 

na krstu ceznje i nedostajanja.

Dusa ponizno ceka da joj se vratis, 

i vec strepi od novog rastajanja.

I veceras , dok se dan u tamu pretvara,

meni fale ruke tvoje oko struka.

I onaj nemir sto ga strast stvara,

dok me miluje nezno tvoja ruka.

O vi putevi prokleti !

Nemojte zli biti.

Vratite mi sto pre moje bice voljeno

i srece zrno, u oku skriveno.

 

 

 MESECEVA CAROLIJA

Hej Mesece zuti, sto se nebom skitas

nad ravnicom mojom pokrivenom snegom.

Dal' se tamo gore nekada pitas

kako li je srcu mladom ,zaljubljenom.

Dal' slutis sta ljubavi je vatra

ceznja ,sta je, sto telo lomi;

i onaj bol slatki sto se stvara,

kad ne dodje onaj  ko se voli?

Il' ne slutis, vec sve to znades

od davnina ,kad se prva ljubav rodi,

pa nam zato sebe nesebicno dajes

svetlis stazama kojim ljubav hodi.

Pod srebrnim zrakom tvojim

i ruza lepse zamirise

mirisom svojim da opcini,

pa da ljubav jos jednu pricu napise.

I nema coveka sto za ljubav znade

da pod zracima tvojim ljubio nije

ni devojke sto bi sve da dade

zbog srebrne meseceve carolije