Slivaju se niz prozor kapi kise.

Neka me ceznja muci i mori.

Da mi je da mi soba na te zamirise,

da poljupcima ugasis vatru sto gori.

Kvasi kisa zemlju zednu da radja,

kapi se slivaju duz olistalog granja.

Tvoja mi usna od meda sladja,

ociju otvorenih tebe sanjam.

Cekam te da mi iz daljine se vratis, dodjes.

Da me pozoves u svoj stan,

prstima nezno kroz kosu prodjes,

da ispratimo kisu i docekamo suncan dan. 

 MESECEVA CAROLIJA

Hej Mesece zuti, sto se nebom skitas

nad ravnicom mojom pokrivenom snegom.

Dal' se tamo gore nekada pitas

kako li je srcu mladom ,zaljubljenom.

Dal' slutis sta ljubavi je vatra

ceznja ,sta je, sto telo lomi;

i onaj bol slatki sto se stvara,

kad ne dodje onaj  ko se voli?

Il' ne slutis, vec sve to znades

od davnina ,kad se prva ljubav rodi,

pa nam zato sebe nesebicno dajes

svetlis stazama kojim ljubav hodi.

Pod srebrnim zrakom tvojim

i ruza lepse zamirise

mirisom svojim da opcini,

pa da ljubav jos jednu pricu napise.

I nema coveka sto za ljubav znade

da pod zracima tvojim ljubio nije

ni devojke sto bi sve da dade

zbog srebrne meseceve carolije

Ovu pesmu , moja blog sestra Tanjana i moja malenkost posvecujemo blogeru koji je otisao sa bloga ali koji je ostao u nasim srcima...Samo za Marcaantonia

Sutra je 34 godine od kako nema mog tate , a ja imam 36 godina...skoro ga i ne pamtin ali i to jedno secanje je dovoljno...

Neku noc sam ga sanjala, zalila sam mu se kako me klinci nista ne slusaju , on se nasmejao pa mi rece: " na brini , bice oni o.k....bice sve u redu"

Cudan osecaj je ovladao mnome tog jutra, neko spokojstvo...

Gde god da si tata saljem ti veliki zagrljaj i poljuubac...i hvala

Tvoja cerka D.

Na danasnji dan pre godinu dana ja sam ovde otvorila svoj nalog.... 

Dugo sam razmisljala koje blog ime da uzmem..htedoh prvo da bude Princhipessa, ali nije islo...valjda je to ime vec zauzeto..onda htedoh Zvoncica..ali ni to ne htede..ima vec...i tada iskoristih moje chat name...vilabezkrila... 

A onda naidjoh na drugi problemcic..kako nazvati blog, a da to bude interesantno i posebno...U to vreme sam bila ubedjena da sam posebna i sve sto sam radila moralo je biti posebno...bila sam ubedjena, jer je On bio siguran da jesam posebna a ja nisam htela da kvarim utisak...kasnije se isostavilo da i nisam posebna,meni laknulo sto mogu da budem svoja..ali da se vratim na pocetak...ime bloga nadjoh u nekim novinama...naslov bese "ljubav, seks , brak ...i ostale katastrofe" e sada..ljubav, po meni, jeste katastrofa, tj. moze da bude katastrofa...brak isto tako..seks i nije bas katastrofalan osim ako vas ne zadesi neki zemljotres dok radite "ono" ..tada moze da bude katastrofa..pa sam isti izbacila iz naziva..svidelo mi se to jako.."ljubav, brak i ostale katastrofe..." 

Tada sam u svojoj zbircici pesama imala negde oko tridesetak pesama...sve pesme sam pisala za Njega...Njemu..Mnoge nisam imala hrabrosti da mu pustim sms porukom..da mu je izrecitujem..to nikako..ne znam zasto ali tako me je bilo strah da mu priznam sta osecam , i tada na Njegovo nagovaranje otvorila sam nalog ovde s naumom da postavljam pesme Njemu posvecene, znajuci da ce On to da procita..mislila sam tada da ako mu budem rekla koliko je veliko to sto osecam za Njega da cemo se na neki nacin pribliziti..ali nije bilo tako... 

Nisam nikada ovde pisala o nama..mada oni koji me citaju od pocetka mogu odprilike da pohvataju konce..Ta je ljubav od pocetka bila nemoguca...Internet ljubav...Ljudi nisu ni svesni koliko se covek moze zaljubiti i kojom jacinom u svoje sopstvene iluzije, jos ako je podpomognut onom drugom stranom...Ni sada ne mogu sebi da verujem kako sam dozvolila samoj sebi da se zacopam toliko u nekog koga nikada nisam ni videla..jer sretosmo se nas dvoje na jednom chatu..dadoh mu moj broj telefona i ako mi to do tada nije bila praksa..kasnije smo razmenili fotke i tog dana kad sam mu poslala svoju slikicu pocelo je ludilo..bio je slatkoreciv..nezan..pazljiv..sve ono o cemu valjda svaka zena sanja..pisao mi je stihove, slao slikice..pricao o vilama, sirenama..o nekim stvarima koje su mene interesovale..pricao mi je o devojci koja ga je prevarila i kako ga moli da mu se vrati..Moj zivot je tada bio crn, brak koji se raspada, ljubomorni izlivi muza koji nije nikada nasao za shodno da porazgovara sa mnom..cutao je u kuci..bejasmo dva stranca koje spaja bracna postelja..Trebao mi je neko ko ce da mi oboji svet a Sinisa ,kako se u stvari zove Milo moje..umeo je ... o kako je samo umeo da mi oboji dan sitnicama..slali smo jedno drugom po pedesetak sms poruka dnevno jedno drugom...Kad sam ga prvi put nazvala za slavu da mu je cestitam, njegov glas mi je prostrujio od usiju kroz telo pa do pete..ruke su mi se tresle..a na prvu naznaku da ce da ode od mene suze su mi krenule..Postala sam svesna svojih osecanja, svesna da je to ludilo, da sam u braku , raskidana izmedju zelja i onog sto moram da uradim..rastrzana izmedju stvarnosti..one koja je bila veoma crna..Moj brak je bio vec odavno propao..svaki pokusaj da isti spasem je bilo kao da pokusavam da ozivim mrtvaca..doslo je vreme da tog mrtvaca sahranim..Razorila sam porodicu..Pokupila decu i vratila se kod mame..Sinisa je bio tu za mene..zvao me je..pustao mi dopune za telefon i pravio se zacudjen kada bi mu ja zahvaljivala...poslao mi je ruze za rodjendan...pomogao da kupim sinu gitaru za rodjendan..I On je bio taj koji je prvi pomenuo emocije..snimao mi je neki cd..muzika..i rece mi jedno jutro da se u njemu za mene rodila jedna iskrena i najcistija emocija..a ja sam cutala..sta reci kad pripadas drugome..a srce mi je treperilo... 

Kada sam uvela internet i pocela da odlazim na neke sajtove gde ima neki kao chat...naljutio se...nije nikada priznao da se naljutio, ali jeste..znam da jeste..i ja sam prekinula sa chatovanjem...A onda je i on uveo internet..O srece moje kada sam cula da konacno uvodi net..prvo sto mi je proslo kroz misli je "moci cemo konacno da se vidimo"..kroz njegove reci shvatila sam da ima kameru, ali nije bilo tako..dok to nismo razjasnili jako puno sam propatila..ja?! Ja koja nikada zbog nikog ni suzu nisam pustila, za njim sam izlila reke suza...mislila sam da ne zeli da se vidimo..a onda , sasvim slucajno naleteh na fotku njegove bivse cure...i poludeh od ljubomore...ja koja nikada nisam bila ljubomorna..ni sada sebi ne mogu da objasnim sta mi se desilo tada u glavi..pomracenje neko ili tako nesto..uglavnom napravih lom...i sreca sto su nas kilometri razdvajali jer bih ga u najblazem slucaju izgrebala..i tu je pocela propast..Ljubav sto je pocela ne internetu i zavrsila se na internetu...On je shvatio da ja nisam bas toliko posebna..a ja sam se pokazala u najgorem mogucem svetlu..taj deo sebe do tada nisam poznavala... 

Svu moju bol..sav moj bes..prenela sam u svoje pesme..i postovala ih ovde...Naisla sam na veliko razumevanje od strane blogera...dobijala savete..Ponekad bila ljuta na neke blogere sto su tako ostri prema razlogu mog zivljenja..prema Njemu..Da ..moram da napomenem da je i On imao svoj nalog ovde na blogu..kako bi ja inace i saznala za ovu stranicu..kazem imao , jer je nema vise..obrisao je..obrisao je kad sam postovala bajku koju smo zajdno napisali..ostavio me je da se sama "brukam". 

I ako su mi neki blogeri jos tada govorili da je to kraj, ja nisam mogla da prihvatim to..a onda negde oktobra meseca je pocela katastrofa...On mi je rekao jasno i glasno da nicega nema vise odavno..i to "odavno" me je bas opeklo...pece i sada...Nije me toliko bolelo to sto me ne voli..ali ono "odavno" mi je zvonilo u usima non-stop...Odavno?! Koliko? Mesec, dva..pet..koliko? Koliko me je lagao? Oko Nove godine sam pala u potpuni mrak..bilo mi je sve jedno za sve...i jedino sam volela i osecala se prijatno kad otvorim Blog...Citala sam postove..komentarisala, pisala..citala komentare meni upucene...jedino ovde sam se osecala zivom..U jednom trenutku sam imala utisak da ce Sanjarenja da izleti iz monitora i da me isamara da bi me dozvala pameti... 

Za moju internet ljubav niko nije znao...samo blogeri...jedino sam ovde mogla da napisem sve sto sam osecala bez bojazni da ce me iko kritikovati...i jedino sam pisuci ovde mogla da se isplacem...Tuzno je biti sam..nemati nikoga da podelis sa njim najgoru bol i tugu najvecu...a ja sam ovde mogla da postujem sve to..bol, tugu, radost...na neki cudan nacin osecala sam se kao da ulazim u sobu punu ljudi koji me razumeju, zele da pomognu , pokusavaju da me utese, ohrabre, pohvale...nema veze sto nismo u fizickom kontaktu...emocije lete kroz cipove i kablove...I zato sam se vracala iznova...pa cak i kada sam obrisala sve clanke u par navrata...jer imala sam jak utisak da je on pomalo ljubomoran na moj blog "uspeh"..stalno mi je nesto prebacivao..prigovarao, a ja sam htela da on bude srecan i zadovoljan sa mnom...a onda sam ipak stavila sebe na prvo mesto i ono sto ja volim, ono sto ja zelim..ono sto mene raduje....A meni su nekako srasli za srce blogeri..i blogerke..Naljutio se On i sto sam dala moju mail adresu blogeru jednom..bas se naljutio..ucutao se na par dana..posle kao nije bio ljut..neki problemi su bili razlog sto se ucutao..kako da ne..kako problem iskrsne bas kad ja ostavim mail adresu nekome..I sve to me strasno podsecalo na mog bivseg muza...i dusa mi je govorila:" bezi odatle sto pre mozes.."ali eto..valjda covek mora da propati da bi dosegao nagradu.. 

Ovaj blog je na neki nacin moj dnevnik..sve je tu zapisano..i lepo i ruzno...za mojih godinu dana..pa bila sam poprilicno placljiva blog beba..bljuckala sam na sve strane..puzala..i pocela da hodam..padala par puta..ali sada godinu dana kasnije citajuci sve ono sto sam ovde napisala vidim koliko sam jaca sada..mada sam izgubila u toku ove godine veru u ljubav, u ljude..u brak..ne zelim da se vezujem ni za koga..bojim se strasno da opet volim..bojim se zato sto sam svesna koliko jako to osecanje moze da bude..zelim da volim jer je to najlepse osecanje koje poznajem, ali me je strah mraka koji ide iza suncanog dana...i bogatija sam za nekoliko prijatelja..prijatelji koji ce mi reci kad gresim..koji ce mi reci "napred vilo drzimo ti fige"...prijatelji koji me nasmeju..ili ciji me postovi rastuze..neki u cijim se postovima prepoznajem..i shvatam da nisam jedina koja se nalazila u braku sa jednim covekom i drugim covekom u srcu..da nisam jedina koja se bojim i da nije nista strasno ako kazem "strah me je"...neki u cijim stihovima pronalazim zrno izgubljene vere u pravu ljubav, pa kad ih procitam kazem samoj sebi:"Dragana , vidis da i muskarci umeju da vole..nisu svi lazovi i izdajice.."..neki u cijim pesmama se provlaci nit strasti koju ja jos uvek nevesto uplicem u svoje stihove i strofe..Namerno nisam nikog imenovala..da ne zaboravim nekog.. 

Godinu dana posle...pored mene je neki drugi covek..covek pored koga se osecam jako dobro..nije bitno da li je to samo slucajan susret na ulici ili dogovoreni sastanak,osecaj je bitan..Pored mene je covek zbog koga sam pogazila par svojih stavova...a neko rece da su mi isti nepromenjivi.. Svaki dan se sve bolje osecam..kao da se budim iz nekog ruznog sna..ustvari bese to lep san..ali se pokvario...ali nebitno...u mojim pesmama se osecaju neke nove pozitivne vibracije..i ja se osecam tako..pozitivno..pocela sam da se doterujem opet,danas mi na poslu rekose da sam se probecarila zbog haljinice koju sam obukla..Vracam se  polako na ono sto sam nekad bila..samo sto sam jaca..Ponekad imam utisak da ne bese ovog bloga da bi me tuga ugusila..I moram da zahvalim svima Vama koji ste me citali u zadnjih godinu dana i da se izvinim sto sam vas gnjavila sa tolikom tugom..Moj moto je bio.."svet je tuzno mesto, ulepsajmo ga osmehom" a ja sam ovde kukala i plakala i davila sve Vas svojom tugom, nema veze sto je tuga smestena u pesmi..tuga je tuga..ovom svetu treba osmeha i veselja..tuge imamo previse

Da..i za kraj..godinu dana posle..ja stampam svoju prvu knjigu pesama..a pre godinu dana o tome ni u snu ne bi pomislila..ja i knjiga...ta dva nisu isla zajedno..nadam se da cu veoma brzo postovati ovde par slika da se malo hvalim..Knjiga ce se zvati Vila bez krila..i na koricama ce biti fotka plavog leptira u travi,  koju sam licno uslikala..60 pesama..u tri poglavlja..predgovor..i nadam se da nece biti poslednja moja knjiga..ima pesama za jos dve takve knjizice..a bome i prica za jos jednu knjizicu..a pisem i dalje samo sto nemam bas vremena da postujem cesce svoje pesmice , na zalost...Hvala vam jos jednom dragi moji blogeri na podrsci i razumevanju i prelepom druzenju u proteklih godinu dana..nadam se da cemo se druziti ovako lepo, a i lepse i narednih godina...pozdrav od vase Vile bez krila....

Na danasnji dan 1946 godine svet je ugledao , izmedju ostalih ljudi na ovom svetu, i moj pokojni otac.

Proslavio je svega 30 rodjendana,od toga ja sam ukrala dva..

Jutros mi je predivan izlazak sunca pozeleo dobro jutro...a ja sam pozelela srecan rodjendan mom tati koji je tamo negde gore..mozda bas na onom oblaku koji se stidljivo nametao suncevom sjaju...ko zna...

Na svaki njegov rodjendan se pitam kako i koliko bi se moj zivot razlikovao da je ostao ziv i pored mene...mada je on pored mene..znam..

Rekla sam skoro jednoj drugarici.."ima tamo gore neko ko me cuva i ko me jako puno voli"

A ko bi me voleo vise nego onaj sto mi je zivot podario...

Zvao me je "tatina princeza"

Danas me tuga dohvatila bas...Ustala sam sa jednim predivnim osecanjem..osecanjem ljubavi za ceo svet..za sve ljude i ptice i travu...dasam imala tako dugacke ruke jutros, zagrljajem bi obuhvatila planetu i stegla je jako jako..

A pre desetak minuta sam se isplakala..i to samo zato sto sam na trenutak zamislila sebe u situaciji gde mi Nikola saopstava da zbog raznoraznih obaveza koje i on i ja imamo i zbog kojih se nismo videli vec desetak dana, ako izuzmemo ono susretanje od juce na par minuta kad sam osetila kako mi kolena klecnuse kad ga oko moje spazilo...da je bolje da se razidjemo..kad vec nikako da se uskladimo..budemo zajedno......Ja i moje misli sugave...

I onda shvatim...bezim..zabadam glavu u ljubav proslu i povredjujem sebe zato sto me strah od onog sto osecam za Nikolu...zato sto ne znam sta me ceka...ne znam sta je ispred mene..ono sto je iza mene to znam..znam na kakvom sam terenu..ovo su mi putevi nepoznati...a nepoznato me uzasava..

Tacnije strah me da ce me i on ostaviti...

Strahovi, te kocnice nasih zivota...kako da ih pobedim..kako da nastavim?

Tako mi nedostaje otac...za savet, za zagrljaj..

Srecan ti rodjendan tata...gde god da si...grlim te i ljubim jako... 

Moje suze padaju na gore.... 

moj grad..pogled na brdo koje se ponekad pomene u mojim pesmama..gledajuci u to brdo sam odrasla...

e sa ove slike moze se videti delic grada iz takozvane Ulice stepenica koja vodi do katolicke kapele jedne od najstarijih katolickih crkvi u banatu....

Kapela Sveti krst...najstarije zdanje katolicke crkve u banatu..podignuta je jos davne 1800 i neke mada za datum nisam bas sigurna...

 mali delic unutrasnjosti kapele...

 Na sledecoj fotografiji se moze videti fontana u gradskom parku koji , ako dobro pamtim , je pod zastitim drzave...Vrsac inace obiluje parkovima i fontanama koje rade za razliku od ove koja nije radila u trenutku kad sam je fotografisala.

 Na sledecoj fotografiji mozete videti Vladicanski dvor...takodje jedno veoma staro zdanje u kojem je sediste juznobanatske eparhije i kojem zivi i radi vladika juznobanatski..preko puta Vladicanskog dvora je crkva posvecena Sv. Nikoli ili Saborna crkva kako je neki zovu..i u tu istu crkvu j aveoma cesto odlazim..na zalost slike pomenute crkve nemam..

 Pogled na centar grada..veliko setaliste prepuno cveca i fontana..na centru setalista dominira krst koji je tu postijao jos pre drugog svetskog rata...zbog politicke situacije u zemlji posle pomenutog rata , krst j euklonjen, ali je pre par godina vracen na svoje staro mesto...

 delic cvetnih aleja koji krase grad...

 i sat...da uvek znamo koliko ima sati :)

Jedan od naj;epsih,ali i najskupljih hotela u gradu..Villa breg..

Jedno , po meni, najlepse zdanje...Nemacka katedrala...

i ulaz u istu...

 Grad koji podjednako volim i odakle poticem je Beograd..Svi moji tamo zive i kad odem u Beograd osecam se ko svoj na svome..na zalost retko odlazim..u najlepsem secanju mi ostaje zgrada geneksa na koju smo se sestre i ja pele stepenicama, ne liftom i nekako kad vidim  tu sliku iskoce mi najlepsa secanja na jedno veom alepo i bezbrizno doba...

Veom alepe secanja me vezu i za Adu Ciganliju, ali na zalost nisam mogla da nadjem neku pristojnu sliku iste...

Grad o kome sanjam..p ane znam ..volela bioh da mogu da proputujem svet i vidim razne gradove..ali bih volela jako da odem u Indiju i tamo ostanem neko vreme...

da se oblacim ovako...

i da gledam bolivoodske filmove i slusam muziku poput ove...

eto dragi moji blogeri..nadam se da vam se svidja moj grad u kome na zalost samo radim ali mi je blizu pa mogu da skoknem kad god pozelim..i vec danima planiram da odem na brdo i do kule...ali ovo vreme mi ne da...kula..da nju zaboravih..gradjevina koja je nastala jos u vreme turaka i po kojoj se moj grad prepoznaje...

Prva knjiga Mojsijeva koja se jos zove i Postajanje

Glava 9.

stih 8-16

"I rece Bog Noju i sinovima njegovijem s njim, govoreci;

A ja evo postavljam zavjet svoj sa vama i sa vasim sjemenom nakon vas,

i sa svijem zivotinjama, sto su s vama od ptica,od stoke i od svega zvijerja zemaljskoga sto je s vama, sa svacim sto je izaslo iz kovcega, i sa svijem zverijem zemaljskim.

Postavljam zavjet svoj sa vama, te od sele nece ni jedno tjelo poginuti od potopa, niti ce vise biti potopa da zatre zemlju.

I rece Bog: evo znak zavjeta koji postavljam izmedju sebe i svake zive tvari, koja je s vama do vjeka:

Metnuo sam dugu svoju u oblake,da bude znak zavjeta izmedju mene i zemlje.

Pa kad oblake navucem na zemlju vidjece se duga u oblacima,

I opomenucu se zavjeta svojega koji je izmedju mene i vas i svake duse zive u svakom tijelu , i nece vise biti potopa da zatre svako tijelo

Duga ce biti u oblacima, pa cu je pogledati, i opomenucu se vijecnoga zavjeta izmedju Boga i svake duse zive u svakom tijelu koje je na zemlji.

I rece Bog Noju: to je znak zavjeta koji sam ucinio izmedju sebe i svakog tjela na zemlji."