Da.. Danas se navršavaju dve godine kako sam ovde na blog.rs. Šta bih mogla da kažem za ovu moju drugu godinu blogovanja? Pa prvo, nema tuge, patnje, suza..Prve godine sam patila, tugovala..ove druge sam volela. Ponekad neodlučna, puna strahova, sumnji..ali kako vreme prolazi neodlučnosti nestaju, strahovi se raspšuju, sumnje se gube, a ja, mogu slobodno da kažem, da svakim danom volim sve jače. Od simpatije, stvara se ljubav, polako, postepeno, sigurno.. U ovoj godini, bas ovde na blogu, čitajući redove žene koja se razvodi, čitajući redove u kojima sam sebe pronalazila, iste nedoumice, isti strahovi, iste želje.. Ta ista žena, što u sebi nosi nemerenu snagu me je sestrom nazvala, a ja sam sestrinstvo to oberučke prihvatila..Bilo je ove druge godine mog blogovanja i varnica, svadja, uvreda..ipak blog nije mirna reka, imamo mi i brzake.. Počela sam sa pesmama, možda će neko reći "šteta" ali sve redje i redje napišem stih. Tuga piše pesme; ljubav, sreća, radost i duša ispunjena nisu baš za stihove. Da budem iskrena malo šta je od mene ostalo od one vile bez krila s početka mog blogovanja od pre dve godine. Ne žalim se, čak naprotiv, ponosna sam na svoju promenu. Čovek kojem je posvećeno pola bloga, odavno nije deo mog života. Ponekad, još uvek, mu pustim poruku, dve..osim izveštaja o prispeću nema odgovora. Možda je tako bolje. Ljubav koja me obuzima i drži već godinu dana i još nešto više, čini da patnja, bol, tuga, nestaju. Sada kada čitam postove iz tog perioda, čini mi se kao da je neko drugi pisao. Kako god..i ova godina blogovanja je bila lepa i vredna, a nadam se da ću još dugo godina slaviti blogovske rodjuse. Pozdrav svim blogerima. Vaša vila bez krila.