Verovatno je vecina od Vas cula ili procitala pricu o orlu i kokoskama..za one koji pricu nisu culi niti procitali...

"Jedan covek nasao je orlovsko jaje stavio ga pod kokos. Orlic se izlegao kad i pilici i odrastao sa njima.

Citavog zivota orao je radio isto sto i kokosi u dvoristu , misleci da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i leprsao krilima uzdizuci se koji pedalj iznad tla.

Prosle su godine i orao je ostareo.

Jednog dana ugledao je u visini , na vedrom nebu, cudesnu pticu mocnih rasirenih krila, kako lebdi na vetru.

Stari orao je zapanjeno gledao u vis. " Sta je to? " pitao je.

"To je orao , kralj ptica" rekla mu je jedna kokos. " On pripada nebu , dok mi kokosi pripadamo zemlji."

I tako je orao umro medju kokoskama ne znajuci ko je."

Postoji i druga verzija ove price gde orao svestan sebe ali uplasen visina nebeskih i leta ,dobrovoljno ostaje medju kokoskama i tako tavori svoje dane, pomazuci mladim orlicima, koji su se kao i on izlegli u kokosinjcu ,da shvate ko su i da se vinu put nebeskog plavetnila kao kraljevi neba i ptica.

Znam coveka koji u sebi krije bezbroj talenata ,ali kome je u njegovoj mladosti trebalo vrlo malo ohrabrenja da bi sve svoje talente razvio i prikazao svetu. Medjutim umesto da ga bodre ,njega su lomili. Hteo je da svira..razbise mu gitaru..hteo je da pise..rekose ne moze..hteo je da crta..ismejase ga. Sasekose mu krila do krvi, a za ranama oziljci ostaju koji znaju da zabole.I ne samo oziljci vec i strah da ce ponovo da krenu da  mu krila lome. U takvim okolnostima covek, bilo koji ,se povuce,ostavi sva svoja blaga,zakopa ih duboko u sebi i ljubomorno cuva. Ako i nekad skupi hrabrosti da nekome pokaze to sto on krije povuce se i na najmanju kritiku ,ili cutanje protumaci kao kritiku.

Upoznavsi na sopstvenoj kozi kako boli kad se krila lome, pokusava da ljude koje sretne u svom zivotu ,a koji opet nisu svesni svoje vrednosti iz ma kog razloga, ohrabri i podstakne da polete. Ume on to bas lepo da radi, svemu tome i ja sam dokaz. Ume da pohvali,ume da se divi..secam se kada sam mu prvi svoj stih poslala ,stidljivo i sa zebnjom, nazvao me "pesnickom princezom" .."retki prozracni biser, suzica malog Andjela" . Ko posle takvih reci ne bi napisao jos jedan stih..i pesmu celu..i dve..

Danas posle nesto vise od dve godine imam zapisano preko 100 pesama i par pricica.Neke Ste dragi moji blogeri mogli da procitate i ovde. Negde u maju ove godine odvazih se da neke svoje radove posaljem na konkurs u organizaciji knjizevnog kluba "Miroslav Mika Antic" u Indjiji pod nazivom "Garavi sokak". Bese to moj prvi konkurs i moja prva objavljena pesma.

Ali...covek koji u sebi krije lepotu i snagu jednog orla uporno odbija da poleti. Steta je velika ,jer fotografije koje on uslika su predivne..ono sto je pisao na zalost nisam imala priliku da vidim ,jer on to ljubomorno cuva. Postojala je sansa da njegovo pisano delo ugleda svetlost dana ,ali je on to odbio, jer ,cini mi se, trazeno je od njega da napravi neke manje izmene u prici.

Skoro sam na jednom forumu ,koji i on redovno posecuje postavila par njegovih fotografija na kojima potpisah njegovo ime. Osetila sam veliku potrebu, kao cin zahvalnosti za sve sto je za mene ucinio, da bar neko vidi i zna ko je uslikao te fotke. Medjutim on me je zamolio da ga ne potpisujem vise i jedva ga namolih da mi dozvoli da stavim inicijale njegovog imena.

Kako naterati orla da poleti?

Kako ubediti nekoga da vredi jako puno i da se ne odrice sebe?

Jer on vise ne pise..on vise ne fotografise..on vise ne crta..

On jos samo bodri druge da polete i ceznjivo gleda za njima u plave visine.

Ja jesam poletela..na trenutak samo..i sada se osecam pomalo ljuto i osteceno na neki nacin jer on ne zeli da letimo zajedno.

On ce uvek biti u mogucnosti da sam sebi kaze " ja sam je bodrio..ja sam joj pokazao da moze da leti" , a meni let takav ne predstavlja zadovoljstvo ni radost ,jer on ostaje dole u prasini sa kokoskama.

Htela sam iz zahvalnosti da mu pomognem da poleti..da mu pokazem da moze..

Iz nekog protesta lomi me zelja da prestanem da pisem..da prestanem da objavljujem svoje pesme..da prestanem da saljem iste na konkurse..jer osecam neku vrstu krivice,neuspeha to sto on nece  ni da pokusa da poleti.

Ne moramo zajedno leteti. Meni bi bilo dovoljno samo da znam da je on negde tamo visoko u nebeskim plavetnilima pa makar i miljama daleko od mene..

Poleti Milo moje...mozes ti to..znam.

http://najforum.forumotion.com/caffe-zbornica-f17/pesmom-cu-ti-reci-kroz-sliku-i-reci-oslikana-poezija-t470.htm a na ovom linku mozete pogledati te iste fotke...