Proleca jednog nekada davno

kad ne bese na zemlji ljudi;

na jednoj poljani u jutro rano

Sunce ruzu jednu nezno probudi.

Cele noci Mesec je zuti

milovao nezan pupoljak rumeni

i ljubio latice dok zora ne zarudi

ispijao nektar ruzin medeni.

I usnula ruza doceka jutro

zora je kapima rose umi

sva priroda znala je za to

i trava se nezno zatalasa i zasumi.

Slavuj ispeva najlepsu pesmu.

Leptir dugom oboji krila.

Svi docekase ruzu malenu,

a ona se svima smesila mila.

Tuda je prolazio vetar ludi,

koga niko pozvao nije.

Ciknu jako vetar ljuti,

ljut sto ne moze od ruze da pije.

A ruza se nezna u vetar zaljubi

i pozele da i ona ,ko on leti.

Pusti ga da je strasno poljubi

da je cuva i svima preti.

Al' vetar nemiran jednog dana ode

ostavi ruzu samu u polju.

Mnoge su rekom protekle vode,

ruza je cekala , plakala...izgubi volju.

Jedne veceri jeseni rane

i zadnja latica ruzina pade.

Mislise procvetace , kad novo prolece svane,

al' za ruzu vreme tu stade.

I tada vetar nemirac laki

pronese miris ruzice svoje

taj miris ne moz' da oseti svaki

sem ako svoje srce obecao nije.

Zato su ruze simbol ljubavi

i momci ih daruju devojkama svojim.

A kada momak devojku ostavi,

nad svelom ruzom ona svoje suze broji.

Moja je ruza svela odavno,

ona sto mi je ti nekada dade.

Nasa ljubav propade neslavno,

toga trena za me sve stade.

I sada cekam svoga zivota jesen,

da umrem od tuge i u grob legnem.

Dok u lugu slavuj peva zanesen,

Proleca nekog i ja da nestanem.