Naidjoh ovih dana u nekim novinama na clanak o vitezovima Templarima. Fascinantna je to prica koja potice iz perioda oko hiljdite godine posle Hrista ili tako nesto..Osnovani posle prvog krstaskog rata da bi ocuvali hriscansku svetinju Jerusalim od napada i pljacki muslimanskih naroda, kao i da pruze sigurnost velikom broju hodocasnika posle osvajanja Jerusalima.

Ipak najpoznatiji vitezovi ikada su vitezovi kralja Artura i njegov okrugli sto. U celoj prici o kralju Arturu  nekako mi je najcudnije i ne bas viteski prica o prelepoj Gvinevri i vitezu Lasenlotu. Gvinevra je bila kraljica, Arturova zena; Lasenlot je bio vitez , najbolji prijatelj Artura, ali ipak se izmedju ovo dvoje nesrecnika rodila ljubav kojoj se ni jedno ni drugo  nisu mogli oteti. Zbog cele neslavne price propade slavno Arturovo kraljevstvo, a od price o vitezovima osta samo legenda i mit.

Ipak , kada kazemo vitez to zvuci onako bas mocno..zastitnicki, kao da sama rec nosi u sebi kodeks casti, postenja i neceg veceg nego obicno. Pa sada u svakom zitu ima kukolja , pa je valjda i Lasenlot bio taj kukolj.

Mi danas o vitezovima znamo onoliko koliko smo zainteresovani da znamo i onoliko koliko smo videli po filmovima americke produkcije , gde su se vitezovi obicno predstavljali u rosfraj oklopu za koje ne da ti trebaju suncane naocari da bi pogledao u viteza nego ti treba ona maska koju koriste varioci; i ti jadnicci su obicno natovareni macem od dvaes' kila, topuzom, kopljem..naravno kaciga je obavezna sa sve repom od neke jadne ptice...i sad mislim nesto ...ako je prosecan vitez imao oko devedesetak kg , pa plus oko dvadesetak kg onaj njegov oklop i sva cudesa okolo njega, pa oruzje...jadan onaj konj koji je sve to teglio...Tako da mislim da su te ekranizovane pojave viteza malo preterane..Gledala ja na netu ..ima i tih oklopnika, ali obicno imaju odelo primereno modi tog vremena..Vitezovi Templari su imali na sebi nesto kao belu haljinu opasanu nekakvim kaisem i preko pancir od pletene zice , kacigu i ogrtac takodje bele boje sa velikim crvenim krstom.

I zasto su zene slabe na vitezove? Postoji prica da su kraljevi kad bi kretali u pohode i ratove , svju damu ostavljali pod protektoratom najhrabrijeg viteza. To je ucinio i kralj Artur. U ta vremena kada je vladao zakon jaceg to je bilo neophodno maltene. Zene su ucene da budu zene a ne ratnice, izuzev Jovanke Orleanke, a morale su da postuju i nametnute zakone crkve koji nisu bili ni malo naivni. zena je bila izvor greha, zla, razlog sto je Adam proteran iz raja..pa se u skladu sa tim sa njima tako i postupalo. Kada bi kralj odlazio od kuce neko je morao da pazi na kraljicu, da cuva njenu cast i kraljev obraz. I nije ni cudo sto su prelepa Gvinevra i vitez Lanselot otisli stazom kojom nisu trebali. Ona mlada, zeljna dodira, neznosti..On mlad, lep, zgodan u sve onom bljestavom oklopu, stalno joj pred ocima..Stavi vatru pored slame...ako se ne desi pozar, nesto nije u redu.

I nekako se kroz vekove provlacio taj mit o vitezovima...Zene su potajno mastale da imaju jednog hrabrog i casnog coveka pored sebe. Nekog koga nece biti strah da se i sa samim zmajem bori zarad njene casti, ljubavi.

Vitezovi- olicenje hrabrosti, casti i lojalnosti.

Cini se da su danas vitezovi izumrla vrsta, ili ako ih ima veoma su , veoma retki. U danasnje vreme izopacenosti, kada se juri samo za niskim strastima, kada je laz postala istina ne moze da opstane kodeks casti na nivou vitestva.

Ali...

Ni danasnje dame nisu ono sto su bile. Postale smo ratnice savremenog doba. Izlazimo iz udobnosti kuce u dzunglu civilizacije i borimo se svakodnevno sa mnogobrojnim i raznovrsnim zmajevima. Rekli bi neki, toliko smo ocvrsle da nam vitezovi nisu ni potrebni...

Ipak , u dubini nas samih, negde na kraju nasih dusa mi smo jos uvek one bespomocne dame kojima treba vitez da je cuva i brani.

Muskarci , pak dovitljivi u izmisljanju nacina da zadive svoje dame , premetli se od vitezova u sjajnim oklopima sa macem o levom boku, u vitezove koji nam izmame osmeh, stvore san..ulepsaju svakodnevnicu.

Mozda je onim vitezovima s pocetka price bilo teze, mozda je ovim danasnjim teze...Kako zastiti nekoga ko je dovolno jak i moze da zastiti sam sebe? 

Vitezovi danasnjice, cini mi se imaju tezi zadatak. Kad pronadju svoju damu koju zivot nije mazio i u cijem blizem okruzenju jos uvek obitavaju sedmoglave azdaje i ostala neman, pred njima je zadatak da damu obraduju, nasmeju..da je zagrle , bez da ocekuju da ce se iz tog zagrljaja izroditi telesno zadovoljenje. Oni moraju da budu spremni da slusaju svoju damu, pazljivo svaku rec, da shvate njene brige, strahove, borbe. Da stanu pored nje. 

Ne ispred nje, ne iza nje. Pored nje.  Da budu sa visoko uzdignutom glavom. 

Da bodre dusu svoje dame. Da cuvaju dusu svoje dame. Da uveseljavaju dusu svoje dame.

Telo je podlozno propadanju i nije vecno, ali dusa jeste. 

Vitezovima danasnjice je dat mnogo tezi i odgovorniji zadatak.

Oni cuvaju duse svojih dama.

----------------------------------------------------------------------------------------

Ovaj post posvecujem u svoje i u ime svoje blog sestre Tanjane , svim onim muskarcima koji se trude da zenama poput nas dve, ulepsaju sive dane zivota osmehom , lepom recju. Za njihov trud da nam olaksaju, da nas nasmeju, da nam pruze neznost koja nam je potebna da ne zaboravimo na ljudsku dobrotu...

Hvala 

 

Zaustavlja se auto na staro mesto. Poljubac pozdrava, nežan i topao. Prolećna kiša kvasi tiho zemlju. Čuje se kreket žaba. Izlazim iz kola opijena mirisom proleća, ili je to miris tvoj? Miluje me vetrić što se hodanjem mojim stvara, lak kao dodir tvoj. Opijena, kao dete s vrteške kad sidje. Na usnama mi još ukus tvoj medeni. Krila mi od te kiše prolećne rastu, ili je to možda od ljubavi tvoje? Po prvi put osećam tvoju ljubav. Ne strast. Ne želju. Ljubav osećam kao što osećam miris proleća. Osećam kako pupi u tebi, u meni.. Lebdim. Neću da mislim šta će sutra biti, uživam u ljubavi tvojoj sada, kao zemlja što upija blagorodnu kišu proleća. Duša mi sreće puna kao suncokret semena svog. Srce u grudima raste od ljubavi tvoje.. Krila mi raširena. Čekam vetar ljubavi tvoje da poletim opet. Ljubim te ljubavi moja.  

Prvi radni dan u nedelji. Dovoljno loš sam po sebi, ali kad se od ranog jutra krene sa ozbiljnim temama tada takav dan preraste u katastrofu. Kaže mi koleginica jutros, tj. pitam me: "jel si čula da će od aprila hleb skočiti na 70 din?" "jesam, čula sam. A jesi li ti čula da je krompir 120 din/kg?" pitam ja nju. "Da! Sirotinjska hrana i nije više sirotinjska." Zaključuje ona. A ja se mislim: tri sata radću za tri vekne hleba i od dnevnice koju zaradim ostaće mi čitavih 350 dinara od kojih treba da skuvam ručak, kupim doručak, platim račune..odeću i obuću neću da kupujem, to je luksuz. Idu topli dani, šta će mi krpice. Šminku, sredstva za ličnu higijenu, kućnu hemiju, prašak za veš..ma šta će mi to?! Ne kontam baš kuda ide ovaj brod. Što više razmišljam sve mi se više čini da ide u božiju mater. Stiglo mi i rešenje iz suda, zbog tužbe sa kojom teretim bivšeg muža a zbog neplaćanja alimentacije. Kuća u kojoj smo živeli a na koju su me potpuno obespravili, treba da se proceni, a procenu vrši veštak, a veštaka treba da platim 30000 dinara. Pre dve godine dadoh 10000 dinara za istu stvar, ali dotični veštak nije izašao da veštači, ovog novog treba da platim tri puta više, a pitam se odakle? I odakle, našem uvaženom pravosudju ideja da tolike novce traže od samohrane majke troje dece? Ovaj zakon kao da štiti nebrižne očeve. A novčanik mi prazan bukvalno. I ko pita dal imam za hleb deci sutra? Bitno da se traži. Uzeti i ono malo od sirotinje, pa nek pocrkaju od gladi, štrokavi i bez dostojanstva.Uzeli su nam sva prava, sada nam otimaju hleb iz usta.Dovode nas do prosijačkog štapa.I svi ćute.Sprdaju se sa sopstvenom bedom i nesrećom.To što ja,i pitaj Boga koliko majki, sutra neće imati svojoj deci da priušte ručak, nikoga ne interesuje.Pogledaj dom svoj Andjele, Slepi tumaraju u gomili, svima su kičmu polomili.  

Usnama je milovala njegovo telo. Ponekad bi ga nežno gricnula. Njemu se sve češće otimao uzdah. Njegove ruke, tople, jake, ali ipak tako nežne neprekidno su je milovale. Svaki njegov dodir u njoj je izazivao talase želje koju je jedva obuzdavala. Zelela ga je u sebi. Da opet oseti onu slast, kada joj celim telom prodje nešto nalik na niskonaponsku struju. Povukao ju je prema gore. Kosa joj je prekrila lice. Prstima joj je nežno sklonio kosu sa lica i spustio poljubac na njene usne. Ona je rukom dohvatila njegovu muškost i naslonila je na svoje medjunožje ne ispuštajući ga iz ruke. Usne su im i dalje bile spojene. Njegove ruke su i dalje budile talase želje. Nežno je trljala glavićem njegove muškosti po svom klitorisu, dok je želja da ga oseti u sebi postajala sve sad već nepodnošljiva. I njegova želja da prodre u nju je postala nepodnošljiva. Uhvatio je za guzu i brzo i potpuno ušao u nju. Od strasti, njoj se oteo uzdah koji je više ličio na krik. Želja i zadovoljstvo su je naterali da se uspravi. Položio je svoje tople dlanove na njene grudi i nežno ih milovao, stiskao, spuštao bi dlanove do njenih kukova i u naglim trzajima povlačim ka sebi, zatim bi opet lakim dodirom, njegovi dlanovi milovali njene grudi, vrat, dok se ona ritmično pomerala sve brže i brže. Nekoliko puta bi zastala na pragu vrhunca ne bi li produžila užitak, a posle svakog zastajkivanja navala andrenalina je bila sve veća. Želja je bila veća. Tek tihi uzdasi pretvarali su se u krik svaki put kad bi je povukao svom silinom prema sebi zabijajući svoju muškost u nju. Telo joj se počelo grčiti, osetila je u svakom deliću tela orgazam. Pala mu je na grudi, gurnuo je nazad, ulazeći u nju potpuno, još jedna ekstaza, pa još jedna. Njegov ritam je postajao sve brži, zarivao se u nju. Na vrhuncu oboje ispustiše glasan uzdah. Osetila ga je.

Njegov vrhunac i njen u isto vreme.Spustila mu je glavu na grudi.Uhvatio ju je za obraze i nežno poljubio.Želja u njoj se ponovo budila.Želja za njim nikada joj  nije ni nedostajala.Ali snaga za njim jeste.Osetila je kako joj kapljica znoja klizi niz leđa.Kosa joj je bila mokra.Spustila se pokraj njega.Zagrlio ju je.Njena ruka je bila na njegovim grudima.San joj se lepio za trepavice .Ubrzo joj se ušunjao u kosu i ona je zaspala.Tu,na njegovim grudima.U njegovom zagrljljaju.

 

S nestrpljenjem je čekala kraj radnog vremena. Trebalo je da se posle posla vidi sa njim. U utrobi joj se prevrtalo od želje, a vreme je prolazilo sporo. Stajao je na ulici. Visok, krupan; gledao ju je ispod oka, a od tog pogleda njoj su kolena klecala. Otvorio joj je kapiju, išla je iza njega i ako je dobro znala put do njihove sobice. Spustio je ruku u njeno medjunožje. Nije mogla više da obuzda svoju strast. Došlo joj je u trenutku tu na sred dvorišta da ga gurne na zid i zadovolji sebe. Dal zbog zime koja je još uvek trajala, dal zbog pristojnosti suzdržala se. Ipak tek par koraka su ih delila od njihove sobice. Zatvorio je vrata za sobom. Svojim rukama je uhvatila njegove obraze i spustila svoje usne na njegove. Poljubac, tako dugo čekan, mekan, nežan, slastan. Pribila se skroz uz njega. Osetila je njegovu muškost. Obe ruke je svio oko nje. Ljubio joj obraze, vrat. Skinula je bundicu. Opet mu je toplim dlanovima obgrlila obraze tražeći njegove usne. Uzeo je njenu ruku i spustio njen dlan na svoju muškost. Pogledala ga je i šapnula: "skini se i ugrej mi mesto." Osmeh na njegovom licu je govorio više od milion reči. Skinuo je sve sa sebe i zavukao se pod pokrivač. Čekao je nju da mu se pridruži. Njegovo toplo telo grejalo je njeno promrzlo. Ljubio joj je kosu, oči, obraze, vrat..nežno, polako je spuštao poljubac po poljubac po njoj. U njegovom zagrljaju se osetila kao na mekom oblaku. Ljubila je njegove mekane usne.Širila je nozdrve ne bi li upila svaki atom njegovog mirisa.Poljupce je po njemu nizala kao perle od bisera.Nežno, polako..Počela je od uveta pa se polako spuštala preko vrata na njegove grudi, stomak.Vrhom jezika je prelazila preko njegove muškosti.Njegovo telo se grčilo od strasti.Naslanjala je grudi na njegovu muškost, da bi se odvajala od njega i ponovo usnama i jezikom ga dodirivala.

 

 

Od onol'kih zetvi osta saka razi..
Od onakve rapsodije... Samo sum...
Od riznice iskrenosti kusur lazi...
I nema srce sta da trazi tu...

Prave rijeci, kao zvijezde, padnu same...
Po svom nikne jogunasti bijeli krin...
Nekad trazis poentu na kraju drame...
A poentu krije prvi cin...

Glavna lica: Nalicje i lice...
Uspomene i sitnice... Jarko pero rajske ptice...

Sacuvaj me, Boze, Njene ljubavi...
Koja zive rane soli...
Koja kaznjava i boli...
Izbavi me vjecnih sumnji i ljubomore...
Koje more dok ne pokore...
Sacuvaj me, Boze, Njene ljubavi...
Onog ludila i strasti... Sam se nikad necu spasti...
Sacuvaj me od ljubavi kojoj kopni sjaj...
Al' mi u nju ne diraj...

Kad na jednu kartu stavi sve sto imas...
Kad su ti sve misli istoj slici ram...
Kad ne brojis da li dajes ili primas...
Znaci da ces ostariti sam...

Kad se spusti zavjesa... Aplauz slijedi...
Al' u jednom trenu vlada mrkli mrak...
U tom casu posumnjas da ista vrijedi...
Zivot cio... Pepeo i prah?

Zivot cio samo tudji dio...
Kad pogrijesis, pa zavolis vise nego sto bi smio...  

Jedno se jutro na srebrnoj stazi

sto je Mesec prosu zuti,

sretose pahulja sto s neba slazi

i vetar nestasan, nemiran, ljuti.

Zastade na tren pahulja nezna,

da vetar joj isprica najlepsu pricu,

o svetu o kojem ona ne zna,

o ljubicicama sto s proleca nicu.

Pricama svojim vetar pahulju opi.

Ponese je nezno u plave visine,

obeca da nece dati Suncu da je stopi,

da je ona deo zvezdane prasine.

I prepusti se vetru pahulja snezna,

ne znajuc' da je dusa vetra puna nemira;

ne sluteci da je odvec nezna

da preboli bol sto rastanak stvara.

Jer vetar pahulju ostavi samu

da lagano pada ka dnu

pokri je nezno nocna tama

da umre tiho u najlepsem snu.

I u trenu kad pahulja zemlju tace

vetar se seti svojih obecanja.

Na zemlju se vetar spusti da place,

nad svojom pahuljom sto vecno sanja.

Zajeca vetar nad pahuljom malom,

i danas se taj jecaj jos moze cuti,

kad zima zemlju okuje ledom,

to tiho place vetar ludi.