Jedno se jutro na srebrnoj stazi

sto je Mesec prosu zuti,

sretose pahulja sto s neba slazi

i vetar nestasan, nemiran, ljuti.

Zastade na tren pahulja nezna,

da vetar joj isprica najlepsu pricu,

o svetu o kojem ona ne zna,

o ljubicicama sto s proleca nicu.

Pricama svojim vetar pahulju opi.

Ponese je nezno u plave visine,

obeca da nece dati Suncu da je stopi,

da je ona deo zvezdane prasine.

I prepusti se vetru pahulja snezna,

ne znajuc' da je dusa vetra puna nemira;

ne sluteci da je odvec nezna

da preboli bol sto rastanak stvara.

Jer vetar pahulju ostavi samu

da lagano pada ka dnu

pokri je nezno nocna tama

da umre tiho u najlepsem snu.

I u trenu kad pahulja zemlju tace

vetar se seti svojih obecanja.

Na zemlju se vetar spusti da place,

nad svojom pahuljom sto vecno sanja.

Zajeca vetar nad pahuljom malom,

i danas se taj jecaj jos moze cuti,

kad zima zemlju okuje ledom,

to tiho place vetar ludi.