Prvi radni dan u nedelji. Dovoljno loš sam po sebi, ali kad se od ranog jutra krene sa ozbiljnim temama tada takav dan preraste u katastrofu. Kaže mi koleginica jutros, tj. pitam me: "jel si čula da će od aprila hleb skočiti na 70 din?" "jesam, čula sam. A jesi li ti čula da je krompir 120 din/kg?" pitam ja nju. "Da! Sirotinjska hrana i nije više sirotinjska." Zaključuje ona. A ja se mislim: tri sata radću za tri vekne hleba i od dnevnice koju zaradim ostaće mi čitavih 350 dinara od kojih treba da skuvam ručak, kupim doručak, platim račune..odeću i obuću neću da kupujem, to je luksuz. Idu topli dani, šta će mi krpice. Šminku, sredstva za ličnu higijenu, kućnu hemiju, prašak za veš..ma šta će mi to?! Ne kontam baš kuda ide ovaj brod. Što više razmišljam sve mi se više čini da ide u božiju mater. Stiglo mi i rešenje iz suda, zbog tužbe sa kojom teretim bivšeg muža a zbog neplaćanja alimentacije. Kuća u kojoj smo živeli a na koju su me potpuno obespravili, treba da se proceni, a procenu vrši veštak, a veštaka treba da platim 30000 dinara. Pre dve godine dadoh 10000 dinara za istu stvar, ali dotični veštak nije izašao da veštači, ovog novog treba da platim tri puta više, a pitam se odakle? I odakle, našem uvaženom pravosudju ideja da tolike novce traže od samohrane majke troje dece? Ovaj zakon kao da štiti nebrižne očeve. A novčanik mi prazan bukvalno. I ko pita dal imam za hleb deci sutra? Bitno da se traži. Uzeti i ono malo od sirotinje, pa nek pocrkaju od gladi, štrokavi i bez dostojanstva.Uzeli su nam sva prava, sada nam otimaju hleb iz usta.Dovode nas do prosijačkog štapa.I svi ćute.Sprdaju se sa sopstvenom bedom i nesrećom.To što ja,i pitaj Boga koliko majki, sutra neće imati svojoj deci da priušte ručak, nikoga ne interesuje.Pogledaj dom svoj Andjele, Slepi tumaraju u gomili, svima su kičmu polomili.