Da..Bila sam budala jer sam igrala po pravilima. Kao maloj devojčici, majka mi je govorila, tj. prenela mi je savet koji je njoj njena majka dala, a ovoj njena majka. Znači tradicionalni savet, koji se prenosi s kolena na koleno o tome kako sačuvati brak a koji glasi: da ti brak dugo traje, kuća uvek mora da bude čista. Pola sata pre nego ti muž stigne kući, operi se, presvuci se, našminkaj, popravi frizuru, i uvek, ali baš uvek dočekaj muža s osmehom na licu. Kuvaj mu jela koja on voli, neka uvek bude čist i popeglan, nikada ne dovodi sebe u situaciju kojom ćeš obrukati sebe a time i muža, budi uvek blaga, puna razumevanja, ne zvocaj, ne pravi scene, i najvažnije od svega uvek moraš biti raspoložena za seks. I brak će da ti traje ceo život. I kad je došlo vreme da se udam, kad sam se udala svega toga sam se pridržavala. Čak i više od toga..zažmurila bi na jedno oko više nego često. S ljubavlju sam brinula o kući, s osmehom bi muža dočekivala i kad mi do osmeha nije bilo. Čekala sam ga da ručamo zajedno, ali su se vremenom ručkovi pretvarali u večere, a vecere u doručke. Na kraju sam odustala. Sada kažem sa sigurnošću da nema pravog saveta za dobar i dugovečan brak. Džaba sva pravila, dzaba ljubav, požvrtvovanje.. Čini mi se da je od svega potrebna volja i želja da nešto uspe. Uprkos tome što sam igrala po pravilima brak mi se raspao. Život mi je okrenut naglavačke. Dugo sam bezuspešno pokušavala da ga okrenem u neku normalu, pa sam na kraju odustala i prihvatila da je možda baš to što je okrenut naglavačke normalno stanje stvari i u tom haosu u kojem je pravilo da nema pravila se osećam, aj neću da kažem da je dobro, al je bar zanimljivo.. Samo se po neki put, a u zadnje vreme sve češće, osećam kao veelika budala baš zato što sam igrala po pravilima, a od toga nikakve vajde ni koristi.  

Trideset godina, ako ne i više, je prošlo.. Kada mi je otac poginuo, vrlo brzo su se sve veze sa njegovima prekinule. Majka se preudala, i stričevi, tetke, kao i baka i deka nisu se puno interesovali za mene, a ni majka se nije trudila da me spoji sa familijom koja mi pripada. Ne bi da grešim dušu, ali čini mi se, da me je namerno odvojila od njih, i ne samo od njih već i od njene familije. Bile smo nas dve samo u našem malom svetu, u kojem nije bilo mesta za tetke stričeve, za nikog, sem za ponekog izabranika njenog srca. Dal me je odvojila od familije zbog straha da će me oni na neki način pridobiti a ona ostati sama, ili iz sebičluka, ne znam, nije ni važno sada.. Važno je da su se davno pokidane veze spojile opet. Pre dve nedelje, tumarala sam po fb. htela sam da vidim koliko nas je, i odmah na početku vidim nju. Mislila sam zbog imena da mi je tetka, slike mi ništa ne znače. Ispostavilo se da mi je snajka. Njen muž mi je brat od strica. Razmenile smo brojeve telefona, i dogovorile da se vidimo. Na sastanku koji je usledio došao je i moj brat. Pomalo glupa situacija..- ja sam ti brat..reče on.. Pričali smo o tome koga se sećam, kakav mi je bio život, o deci, mojoj, njegovoj. Dovezao me je do kuće. Pomalo zbunjeni oboje. A meni duša i srce puni kao košnica. Puni sreće neke neobjašnjive. Dogovorili smo se da dodjem u avgustu kad smo oboje na godišnjem odmoru, da se bolje upoznamo, da upoznam i ostale sestre i braću. Familija je ogromna. Majka ćuti, ne govori ništa, mada guta knedle. Valjda je strah da će biti otkrivene tajne koje odavno za mene nisu tajne. Mojoj blog sestri sam napisala poruku: da znaš kako mi je brat lep i jak.. Zahvalila sam se i virtuelnom, jer od njega je potekla ideja da se približim očevoj familiji. Nije odgovorio ništa, otac mu je umro, možda zato. A ja sam našla izgubljeno..  

Da.. Danas se navršavaju dve godine kako sam ovde na blog.rs. Šta bih mogla da kažem za ovu moju drugu godinu blogovanja? Pa prvo, nema tuge, patnje, suza..Prve godine sam patila, tugovala..ove druge sam volela. Ponekad neodlučna, puna strahova, sumnji..ali kako vreme prolazi neodlučnosti nestaju, strahovi se raspšuju, sumnje se gube, a ja, mogu slobodno da kažem, da svakim danom volim sve jače. Od simpatije, stvara se ljubav, polako, postepeno, sigurno.. U ovoj godini, bas ovde na blogu, čitajući redove žene koja se razvodi, čitajući redove u kojima sam sebe pronalazila, iste nedoumice, isti strahovi, iste želje.. Ta ista žena, što u sebi nosi nemerenu snagu me je sestrom nazvala, a ja sam sestrinstvo to oberučke prihvatila..Bilo je ove druge godine mog blogovanja i varnica, svadja, uvreda..ipak blog nije mirna reka, imamo mi i brzake.. Počela sam sa pesmama, možda će neko reći "šteta" ali sve redje i redje napišem stih. Tuga piše pesme; ljubav, sreća, radost i duša ispunjena nisu baš za stihove. Da budem iskrena malo šta je od mene ostalo od one vile bez krila s početka mog blogovanja od pre dve godine. Ne žalim se, čak naprotiv, ponosna sam na svoju promenu. Čovek kojem je posvećeno pola bloga, odavno nije deo mog života. Ponekad, još uvek, mu pustim poruku, dve..osim izveštaja o prispeću nema odgovora. Možda je tako bolje. Ljubav koja me obuzima i drži već godinu dana i još nešto više, čini da patnja, bol, tuga, nestaju. Sada kada čitam postove iz tog perioda, čini mi se kao da je neko drugi pisao. Kako god..i ova godina blogovanja je bila lepa i vredna, a nadam se da ću još dugo godina slaviti blogovske rodjuse. Pozdrav svim blogerima. Vaša vila bez krila.