Nekada smo se radovali zalasku Sunca

i gledali ga zajedno u mislima drzeci se za ruke;

ja na mojoj ,ti na tvojoj obali reke. 

Nekada smo se radovali malim stvarima,

tek procvaloj ruzi,kapljici kise,lastinom letu;

bili smo srecni skupa, ti u tvom ,ja u mom svetu.

Nekada si se divio mom crtezu i napisanom stihu;

a ja se divila tebi sto se meni divis;

i zivela sam dusom tamo gde ti zivis.

A onda sam pozelela da nespojivo spojim.

Dve obale reke,dva sveta razlicita.

Pozeleh san u javu da pretvorim.

Ruza tvoja u mom dvoristu da cveta;

da sa tobom podjem,pa makar na kraj sveta.

I pokvarih sve,razbih snove!

Vise se ne radujemo zalasku Sunca

i odavno se ne drzasmo u mislima za ruke.

Svako od nas dvoje osta potpuno sam,

potpuno sam na svojoj obali reke.

I ne radujemo se vise malim stvarima,

ruze cvetaju,kise padaju,laste lete ka jugu.

Bez osmeha stojimo,

svako u svom svetu sam trazi dugu.

I tuga zarobi nam duse,

zbog sebicnosti nase mili,

jer ne znadosmo poznati vise,

u malim stvarima velike su bile.

Svako u svome svetu

vesto smo se krili

neka nam Nebo sudi

sebicni smo bili.