Sanjam nocas da sam vestica. Mogu da pomeram stvari pogledom i isto tako da zamrznem stvari pogledom..mogu da citam misli ljudske,mogu da razumem govor zivotinja i biljaka..i ono najvaznije za vesticu..mogu da letim. Ali ja letim bez metle. Nije prvi put da sanjam da letim, i uvek isto..uzasavam se letenja u snu. Bojim se visine, a i kad hocu da se ovojim od zemlje osetim silinu nekakvu koja mi sledi krv u zilama. Ali nocas sam letela ,kao vestica..poplasih se u pocetku ali zacuh glas neki koji mi rece "mozes ti to da kontrolises, sve je to u tvojoj glavi." I poleteh ja. Nisam se odvojila vise od metra od zemlje ali letela sam..nekim ulicama,klasicnim usoranim Banatskim ulicama..i najednom jezero predamnom...Ravna povrsina vode nad kojom se izdize sumaglica zore i Sunce koje se radja u daljini.Predivan prizor. I pomislim u snu: "da je moje milo ovde da vidi ovu lepotu" i tog trenutka izgubih moci. Poceh da padam prema vodi. utvrdih da nisam bas bila na metar iznad ,posto je pad potrajao. Obala daleko. A ja slab plivac. Ali se dovukoh nekako do obale i najcudnije izadjoh na obalu suva. Ali snovi su to. I vesticija posla. Posle sanjah livadu neku prepunu cveca i ja idem kroz te divne cvetne glavice,ali se neki pametni ljudi dosetili da ograde livadu i meni bese zao sto necu vise moci da setam kroz tu lepotu. Probudih se sa teskom glavoboljom. odoh na posao i vratih se kuci jer nisam mogla da radim. A kuci..ne mogu da spavam,da jedem... Skoro me nasla skolska na facebook-u. obradovah se jako puno. Nismo se cule skoro 20 godina. Nas dve smo i rodjake. Lepo je to kad pronadjes delic doba koje pamtis samo po lepim stvarima. Volela bih da se vratim u to doba kad mi je najveci problem bila drugarica koja mi preotela decka i kako da popravim keca iz matisa..Sada se srecem sa mnogo komplikovanijim problemima, primorana sam da ih resavam kako umem i znam..Bilo bi dobro da stvarno imam moc s kojom mogu da procitam tudje misli, ali mozda i ne bi..Cudno je to kako se covek promeni kad ga pritisnu problemi, ponekad ne prepoznajem samu sebe. Napadam ljude koji su mi dragi, savetujem ih sta i kako treba da rade u svojim zivotima,kritikujem ih,zameram. a ne umem da posavetujem sebe, ne umem da se snadjem u sopstvenom zivotu. Pa se sada pitam odekle mi pravo da sudim o tudjim zivotima, mozda i meni neko zamera nesto pa ipak cuti i nista ne govori. Nisu vestice samo one koje baju oko kazanceta. Dovoljno da se covek promeni i zabode nos tamo gde ne treba,kad povredi ljude svojim recima pa da se polako ali sigurno pretvori u vesticu. Nadam se samo da necu da poruznim kao vestica, jer moram da napomenem da sam sama sebi udelila kompliment na izgled u snu..ali to je fizicki izgled..nadam se da mi dusa nece poruzneti, da cu ostati vestica dobrog srca. Odoh da zamadjijam ovu glavobolju..a mozda i usnijem moje milo..Prema njemu se ogresih najvise..Sad znam zasto sam tako dugo zidala bedeme oko sebe...njima sam stitila one koji su mi dragi..stitila ih od svoje nezgodne naravi,ostrog jezika i nepromisljenosti..njima sam ih stitila od same sebe.