Ne priznajem rastanke,
i nikad necu.
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet koji tek nice.
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda ,još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane.
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima dok postojim.
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu.
Zato ne dam i zato necu.
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde nice,
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu.
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

                                    Mika Antic