Setam ulicama svog grada

dok se kisa u sneg pretvara,

na dlan mi pahulja prva pada

tugu u osmeh pretvara.

Pitas me:" Sto ste tako sami?"

I pogledi nam se srecu,

Tvoje oci k'o zvezde blistaju u tami.

od pogleda tvog leptirici telom mi polecu.

Zbunjena ne govorim nista,

pogled skrivam ispod trepavica.

Osmeh neki cudan na licu mi blista,

dok mi pahulje rukom svojom brises sa lica.

Pricas mi o sebi dok hodamo lagano;

i moja ruka se cudom u ruci tvojoj nadje.

Vise mi ne smeta kisa sto pada gradom

sve cesce sebe u tvom oku nadjem.

I bi mi zao kad pred kapiju moju stasmo,

i sto je opet prazna ruka moja.

Zar prvog poljupca osetismo

Dve senke na zidu jedna senka je postala.

Jos dugo sam u mraku kraj prozora stajala

pitajuci dal cu te ikad sresti opet

sto ljubih neznanca nisam se pokajala.

Sve bih ponovo, zbog tebe bih presla svet.

Nek su ti proste sve suze moje.

I sve one reci kojima si mi dusu ledio.

Ja pamticu samo ono najbolje tvoje.

I prastam ti sva cutanja tvoja

i one dane kad si me zvao mila moja

a u tvom srcu vec odavno me nije bilo.

I nije bitno ko je kriv i ko prvi poceo je

ubila sam ljubav tvoju i ti si moju obrisao

i samo tuga sada ostala je.

Stvarno, veruj mi, zelim ti srecu sad.

I jos uvek brinem dal' si dobro,

jer negde u srcu mom jos uvek si mi drag.

I ne znam zasto..trebalo ne bi,

al' ko sam ja da bih ti sudila.

Moje je da oprostaj dam ti.

Nikada zlo ti ne bi pozelela.

I zato nek ti je prosto sve,

ti putem svojim kreni ,ja cu svojim poci.

Decembar je,uskoro ce sve pokriti sneg,

na mojoj dusi pasce perce andjela

perce zaborava ,najveci nebeski teg.