Ovo je prica o jednom malom decaku , ali ne suvise malom; dovoljno malom da ne ume da se brani od zlih duhova,ali dovoljno velikom da zna da ga isti napadaju,mada u svojoj cistoj decijoj dusi nikada nije moglo naci ni jedan trun razloga s kojim bi ih optuzilo. Taj decak je jednog dana krenuo kroz sumu. Suma s pocetka bese prepuna cveca i leptira najsarenijih krila koji su leprsali oko decaka kao da zele da se sa njim igraju. Decak u svojoj bezbriznoj igri i jurnjavi za leptirima ne primeti da se udaljio od pocetka sume , suma je postajala sve gusca i mracnija.Iz svakog drveta ,cinilo se ,virile su oci sjajne nekog zlog duha.Grane siblja su ga sibale po licu i,cepale njegovu odecu,ostavljale krvav trag na njegovim malim rucicama.Mali decak se nije predavao,koracao je hrabro nadajuci se da ce uskoro naici na kraj sume i da ce ga Sunce obasjati. Ali kraj sume se nije nazirao.Postajalo je sve mracnije i mracnije ,a senke oko njega su bivale sve strasnije i culi su se neki cudni zvuci posvuda. Decak je bio gladan i zedan;nozice su mu bile umorne od dugog hodanja; niz izgrebane obraze pocese da se slivaju krupne vrele suze.Ponosan kakav je bio, obrisao je suze i nastavio da koraca ,dok je iza sebe cuo glasove kako se zlokobno cere i sapucu:

Odustani! Ne mozes ti to! Slab si! Nisi dovoljno dobar! Dusa ti je ruzna! Ne zasluzujes..!

 Decak ih je slusao i slusao i u jednom trenutku pozele da odustane.Seo je ispod jednog drveta iz koga se zlokobno cerekalo Beznadje ,i kad htede da mu prepusti svoju dusu na milost i nemilost ,kroz vlazne trepavice od suza ugleda proplanak obasjan svetloscu ispred sebe i na njemu veliko drvo rascvetale tresnje.Decak skupi poslednje atome svoje snage ,podize se i krene prema proplanku kroz zbunje i trnovite grane koje kao da su pokusavale da ga sprece. Stigavsi do proplanka ,zaslepljen svetloscu koja kao da je iz samog drveta isijavala, decak sede pod drvo i zatvori oci ,jer naviknut na mrak sume ne mogase odmah da otvorenih ociju sagleda lepotu drveta.Drvo ne samo sto je isijavalo svetlost nego je isijavalo i prijatnu toplotu,slicnu onoj sto Sunce isijava u maju kada svojom toplotom nagoni da se sva priroda rasveta. Sedelo je tako zatvorenih ociju i pustalo da ga ta toplota miluje ,a onda otvori oci jer htede da pogleda kakvo je to drvo. Obilazio je oko drveta,zagledao ga udisao miris njegovog cveta; pogleda uprtom ka granama koje su bile visoke;i kad je spustio pogled pred sebe ugleda svetlu skoro providnu pojavu. Nikada decak ne vide nekog tako lepog i s takvom mirnocom u ocima. Prikaza se osmehnu ,kao da je mogla da procita decakove misli pruzi mu ruku.. U prvi mah decak se dvoumio ,nije znao sta da radi ,ali posle kraceg razmisljnja ipak pruzi ruku predivnom bicu ,a ono ga povede u samo drvo. A tamo je bilo jedno veliko ogledalo sa lepim zlatnim ramom ukraseno dijamantima i svim ostalim dragim kamencicima koja su reflektovala svoj odsjaj po podu ,zidovima i svodu prostorije. Prikaza ga odvede do tog ogledala postavi ga ispred i upita ga :

Pogledaj i reci mi sta vidis?

 Decak se zagledao u svoj odraz u ogledalu al ne vide nista..a onda kao kroz maglu poce da nazire svoj lik ,svoju figuru,ali to nije bio on..bio je likom i stasom on,ali..decak se snuzdi i slegnu ramenima..Prilika ga upita:

Sto si se rastuzio?Zar ti se ne svidja ono sto si video?

Decak je pogleda sa suzama u ocima i odgovori joj:

Kako da mi se svidja?! Vidi kako sam mali i jadan. Kome moze da se dopadne neko tako mali i jadan kao ja?

Prilika se nasmesi i upita ga; "a tebi to smeta zar ne?"

Decak klimnu glavom ,sede na zemlju skupisivse dok su mu krupne suze kvasile obrascice.Prilika spusti ruku na decakovu razbarusenu kosu i upita ga: " A kakav bi ti voleo da budes?"

"Ne znam" rece decak,"verovatno bih voleo da budem hrabriji ,malo hrabriji"

"I sta bi radio kada bi bio malo hrabriji?" upita prilika

"Nista,samo se ne bi tresao pred svakim zlim duhom koji kidise na moju dusu." Odgovori dete.

Prilika ga podize i zamoli ga da jos jednom pogleda u ogledalo i da joj opet kaze sta vidi.

Decak bezvoljno ustade i stade pred ogledalo. Gledajuci nije mogao da veruje sta vidi. Oci mu se rasirise od cuda. Bio je to on ,obucen u predivno svileno odelo,onakvo kavo nose princevi i kraljevi..Na glavi je imao krunu od zlata ukrasenu dijamantima, u desnoj ruci je drzao sjajan mac,u levoj ruci je drzao stit ,na ledjima su mu blistala krila ,onakva kakva su imali Andjeli na slikama njegove omiljene knjige. dete u cudu poce da se dodoiruje po glavi da zagleda odelo i da trazi mac u svojim rukama..Zbunjeno rece:" To sam ja..ali nemam ni mac ni krunu..sta se desava?

"Da to si ti..i nemas ni mac ni stit  ni krunu ni lepo odelo ,ni krila,ali ipak imas sve to"

Sad je decak bio zbunjen, a onda mu sjajna prilika objasni..

"Drago dete moje,to sto vidis u ogledalu je dusa tvoja. Vidis kako je lepa i  sjajna ,imas stit ljubavi da se branis,mac istine, krunu dostojanstva i postenja..krila pravednosti i cistote duse tvoje..da poletis."

Decak naivno upita: "A gde ja da nadjem dusu moju?"

"Ne moras je traziti. Ona je tu u tebi."

Decak sede i zamisli se..pa zapita priliku koja ga je pomno posmatrala: " Hoce li moja dusa uvek biti tako lepa kao sada?"

"To zavisi od tebe,drago dete." Rece prilika."Ako kroz sumu zivota ides hrabro,casno,i pri tom ne lomis puno grana,ako ne posustanes nikada,ako se boris za ono sto zelis i volis,dusa ce ti biti jos i lepsa.Bitno je da nikada ne izdas sebe da volis i da budes srecan. A sada idi, i vrati se kad porastes; ali pogledaj jos jednom da dobro zapamtis koliko je lepa tvoja dusa i nikada nemoj da zaboravis i seti se da ona ima mac i stit i krila i nicega se ne boj."

decak pogleda svoj odraz u ogledalu jos jednom,osmeh mu je titrao na usnama. Pojava ga izvede na proplanak na kome se razgranalo drvo rascvalo i opijalo svojim mirisom.Malene latice koje su padale sa grana licile su na pahulje..

Prilika nestade ,a dete osta jos malo da greje obraze i promrzle rucice ,a zatim se uputi prema mracnoj sumi koja vise nije izgledala tako strasno. Ono sto je nekada licilo na zle duhove ispostavilo se da je u stvari samo jako staro kvrgavo drvece, a zvuci koji su mu nekada ledili krv u zilama behu male zivotinjice koje su bile preplasene i u svom strahu ispustale cudne zvuke. Zivotinjice, ti sumski stanovnici jesu bili preplaseni,ali ne vise i decak koji je sada mirno koracao izmedju starog drveca. Drvece se polako proredjivalo i decak je uskoro izasao na ogromnu livadu prepunu cveca i sarenih leptirica..

SVAKO OD NAS NAIDJE NA OSOBU KOJA MU POKAZE KOLIKO MU JE DUSA LEPA I VREDNA. U JEDNOM TRENUTKU ZIVOTA ,KADA POSUSTANEMO,POJAVI SE NEKO ,NAJVEROVATNIJE ANDJEO KOJI NAM POMOGNE DA USTANEMO I PODSETI NAS DA I NASA KRILA MOGU DA LETE. SVOG ANDJELA SAM PRONASLA ,BOLJE RECENO ON JE NASAO MENE,POKAZAO MI JE KOLIKO MI JE DUSA LEPA I DA IMAM KRILA, POKAZAO MI JE DA MOGU DA LETIM..A JA SAM POKAZALA KOLIKO SAM NEZAHVALNA.

MOZDA MOJA DUSA I NIJE BAS TOLIKO LEPA.

A MOJ ANDJEO SAMO MI NIJE POKAZAO KAKO DA LETIM BEZ NJEGA.

Ovo sam zapisala una jednom listu papira ...

"PORUKA ZA SVE ANDJELE CUVARE: KAD NAIDJETE NA DUSU KOJA POSRCE I KADA JE PRIDIGNETE OPET NA NOGE,KADA JE UBEDITE DA IMA KRILA I DA SU JOJ KRILA PRELEPA,POKAZITE I KAKO DA LETI. DZABA JE PODIZETE ,OHRABRUJETE ,GOVORITE KAKO JE POSEBNA AKO NE POLETI. NE NAPUSTAJTE JE,NE ODBACUJTE JE,NE GURAJTE JE OD SEBE,JER TO DUSE SU RANJIVE I SITNICE ZABOLE JAKO. NE OSTAVLJAJTE DUSE KOJE JEDNOM POKLEKNUSE JER AKO PADNU OPET STOPICE SE SA PRAHOM ZEMALJSKIM I PREKRICEIH KOROV ZIVOTA,DA IH NIKO NECE OPET PRONACI."

  Zivot satkan od zelja i snova,

sto jedan po jedan se srusi.

Pa sam sada neka druga,neka nova,

al' tragovi ostase na dusi. 

Zalud sanjam snove sada,

dusa u cuda vise ne veruje.

Zalud zelim ljubav da me savlada,

dusa uplasena drhti,strahuje.