Setam ulicama svog grada

dok se kisa u sneg pretvara,

na dlan mi pahulja prva pada

tugu u osmeh pretvara.

Pitas me:" Sto ste tako sami?"

I pogledi nam se srecu,

Tvoje oci k'o zvezde blistaju u tami.

od pogleda tvog leptirici telom mi polecu.

Zbunjena ne govorim nista,

pogled skrivam ispod trepavica.

Osmeh neki cudan na licu mi blista,

dok mi pahulje rukom svojom brises sa lica.

Pricas mi o sebi dok hodamo lagano;

i moja ruka se cudom u ruci tvojoj nadje.

Vise mi ne smeta kisa sto pada gradom

sve cesce sebe u tvom oku nadjem.

I bi mi zao kad pred kapiju moju stasmo,

i sto je opet prazna ruka moja.

Zar prvog poljupca osetismo

Dve senke na zidu jedna senka je postala.

Jos dugo sam u mraku kraj prozora stajala

pitajuci dal cu te ikad sresti opet

sto ljubih neznanca nisam se pokajala.

Sve bih ponovo, zbog tebe bih presla svet.