Verujem u sudbinu.Verujem da smo svi ovde na zemlji sa nekim razlogom ,nama nepoznatim,ali nismo "pali" s marsa..Postoje razlozi koje mi ne razumemo,dogadjaji nad kojima nemamo moc upravljanja..

Moj zivot je poceo da se resava daleko pre mog rodjenja..
Moja baka po majci rodom je iz okoline Jagodine. Deka ,majcin otac je iz Kovina..Drugi svetski rat ih je doveo oboje u Beograd. Tu su se sreli ,zaljubili i osnovali porodicu..
Zeleli su oboje zarko sina..neko ko ce nastaviti porodicnu lozu..ali volja Bozija je bila drugacija..

Moja majka je trece od osmoro dece. Pet devojcica je prezivelo, dve devojcice i sin jedinac su nazalost preminuli jos kao deca.
Ziveli su u Beogradu, tacnije na Karaburmi u ulici koja se zove Karpatska..tamo su imali stan u vlasnistvu, ali je deka moj odlucio da svoju porodicu dovede u Vojvodinu tacnije u Banat. Moja majka je bila devojka vec od 18 leta kad je stupila u Vojvodjansku ravnicu i iste godine bezmerno se zaljubila u mog tatu. Zabavljali su se tri godine, tajno, jer moja baka nije bas blagonaklono gledala na tu vezu , a ni tatini roditelji. Ipak njih dvoje su se izborili i vencali se .Osnovase svoju malu porodicu. I kao sto to biva  ubrzo posle vencanja objavljeno je da mlada ceka bebu. Nigde kraja njihovoj sreci. Moj tata tada odlucuje ,kao i vecina ljudi pocetkom '70 godina da ode u inostranstvo trbuhom za kruhom. Strana zemlja bese Austrija. Majka osta u tadasnjoj Jugoslaviji da saceka da se porodi pa da mu se pridruzi.

Sestra se rodila septembra meseca kao nedonosce..
24. decembra sestrica umire u cetvrtom mesecu svog zivota..sahranise je a tata je i ne vide...umesto na njenu sahranu stigao je na sahranu svom tastu , mom deki kome je srce prepuklo od bola sto je svoje prvo unuce stavio u crnu zemlju.

Pokusase majka i otac da pokupe ostatke svog zivota i da nastave dalje. Otac se zakleo da njegova stopa nikad nece napustiti zemlju pa makar morao da prosi da bi preziveo.
Posle nekoliko meseci zasjalo im je sunce srece jer je majka ostala noseca sa mnom.
Zivot se polako vratio u normalu i moje rodjenje je prividno zacelilo njihove rane za izgubljenim prvencetom.
Poceli su da se kuce. Tata je hteo da podigne kredit da zidaju kucu . Majka je cekala drugo . tj trece dete.

A onda...

22. decembra u 20 casova i 45 minuta zazvonio je telefon.
Majka se javila...i stropostala na pod.
Javise joj da joj je muz stradao u saobracajnoj nesreci
Mog oca udario je automobil marke WV zvan buba odbacio ga 20-tak metara. levom polovinom tela pao je na asfalt, desnom na bankinu..bio je na mestu mrtav..cela leva strana bila mu je smrskana.

Imao je 31 godinu.

Na dan sahrane majku su morali hitno da prevezu u porodiliste. Decak kojeg je nosila umro je u njoj.

Posle par dana ,kad su je otpustili iz bolnice, majka je otisla u kucu svojih sestara da vidi dal sam ja tamo,one joj rekose da sam kod ocevih roditelja.Kako u to vreme  saobracaj autobuski bio veoma redak ,majka se uputila pesice..put je vodio pored groblja gde je sahranjen moj otac. Svratila je da vidi kako su mu grob namestili i onesvestila se .
Nasli su je tek ujutru polumrtvu..

Od tog dana ona je invalid..

Od tuge i bola zbog svojih gubitaka dozivela je 4 nervna sloma, ali je ipak sve to prevazisla i nastavila sa ostacima svog zivota i ostacima svoje porodice tj. sa mnom..ja sam joj bila jedina radost.

Mnogo godina kasnije decembar se pokazao u pravom svetlu opet.
25 decembra sam napustila muza..vise se jednostavno nije moglo...
Ove godine ,opet u decembru, izgubih najvecu ljubav svog zivota.
Mislim da ce se sad prokletstvo decembra smiriti na neko vreme,ali me jeza hvata svake godine kad dodje decembar..

Eto zasto ne volim decembar.