Potreban mi je zagrljaj tvoj.

Da se draga ruka oko mene svije.

Da danu sto svice dobro jutro kaze osmeh moj

a ne da se suza u oku krije.

Potreban mi je osmeh tvoj

da mi veru u ljubav i zivot vrati.

Da iz duse poleti ptica roj

sto ce pesmom novi dan da pozlati

Potrban mi je poljubac tvoj.

Da tlo pod nogama izgubim

Sigurnost da ti jesi moj

i da smem da te celim srcem volim.

Potreban si mi ti, 

da cutim blizu tebe

da se ostvare svi moji sni

u tvom oku da pronadjem sebe.

Da te za ruku drzim 

i ljubav svoju po tebi prospem

kao mesec sto prosipa srebra svog prah

da te celim svojim bicem volim

dok zora na istoku ne osvane

da ti od ljubavi moje zastane dah.

Potreban si mi jako drago moje

samo zagrljaj i nista vise

pa da dodje sve na svoje

i nemarim sto opet padaju kise.

Ovo je najvaznija Bozija zapovest koja naglasava svetost i cenu ljudskoga zivota. Ako je zivot potekao od Boga , jedino Bog ima pravo da ga oduzme. Svaki gresni postupak koji vodi skracivanju sopstvenog ili tudjeg zivota predstavlja prekrsaj seste zapovesti. Ova zapovest zabranjuje ubistvo , ali i samoubistvo. Ona ukazuje na cinjenicu da postoji greh kojim ljudi naglo ili postepeno prekracuju sebi ili drugima zemaljsko postojanje.

Unistavanje nasih moralnih , dusevnih i telesnih sposobnosti je neka vrsta samoubistva. Zato moramo da se brizljivo staramo o svojoj ishrani , umnom i telesnom radu i odmoru, bez obzira kakve nas muke i nedace zadesile. Biblija je prepuna razlicitih pouka o umerenosti. Prekrsaj ove zapovesti je i nemarnost prema nasusnim potrebama nasih bliznjih koji pate. Sebicnost je veliki greh, dok su nesebicnost i darezljivost bozanske osobine.

Gospod Isus naglasava da greh pocinje u srcu. Spoljasnja manifestacija onoga sto se rodilo u ljudskom srcu bice vidljivi akt ubistva. Mrznja je isto tako razarajuca kao i ubistvo. Svet je danas prepun mrznje i ubijanja. Na zalost, mnogi koji kazu da veruju u Boga cine greh mrznje i ubistva. Imajuci na umu tu veliku biblijsku istinu, moramo shvatiti da reforma ljudskoga karaktera pocinje reformom srca , a ne promenom spoljasnjosti.

Nasuprot mrznji , postoji vecna Bozija ljubav. Ko ima ljubavi taj sigurno nece ubijati ni sebe ni druge.

Zato treba da volimo sebe i da cuvamo nasa tela , jer nasa tela su stanovi za dusu koju nam je bog dao. Niada ne smemo da odustanemo od zivota i ako potkleknemo i pozelimo da zivot nam se zavrsi pritisnuti raznim mukama , ipak treba da skupimo snagu i sa verom u Boga da natavimo dalje, jer On nikada nece da dozvoli da nam se desi nista strasno i lose ako iskrenog i detinjeg srca verujemo u njegovu pomoc i nesebicnu zastitu. I treba jos i da znamo da ce nam On oprostiti slabost nasu jer zna da nas a tela nisu savrsena da nas kinje i tiste razne zelje i strasti i muke, da nas djavo bocka svojim trozupcem stalno i da nas tera da cinimo svakakve ludosti a koje su protiv Boga, cak i pre nego pocinimo neku ludost On ce nam oprostiti jer je njegova ljubav bezgranicna kao i miliost Njegova...

Licno kad god zapadnem u bedak , kada me tuge i razne druge muke i nedace spopadnu sa svih strana uzmem Bibliju i citam Knjigu o Jovu...i nista mi ne vrati tako brzo samopouzdanje i veru u zivot , ljubav i Bozansku milost kao taj deo Biblije.

Pozdrav blogerski svete...

Cudno je to...

Dvoje se sretnu, zavole, 

kunu se u vecnu ljubav 

i da ih niko i nista rastaviti nece

A onda kad prodje sve to

kad prve rane zabole

sva obecanja padnu u zaborav

nestanu svi tragovi srece.

         ***

Kao dva stranca smo sto nikada rec progovorili nisu

a voleli smo se nekad i mislili da imamo svet na dlanu.

Ja sam mislila da imam svet na dlanu dok pored mene stojis

Sad ni zdravo da mi izustis, cutis kao da me nema

a tu sam sve ovo vreme , tu pored tebe, tako blizu

a tako daleko od svega...od nas, od tebe

Muce me secanja nocas, upletena su medj zvezde

u cvece, u travu, u lastinom letu, u pesmi slavuja..

U suncokrete! znam koliko ih volis, znas koliko ih volim

Opet me tuga miluje po kosi svojim koscatim prstima

opet se lazno smesim ljudima, opet zivim zivot koji nemam

jer sve moje je kod tebe odavno, srce mi kod tebe ostalo

Kako mislis da zivim bez srca? Kako da volim? Reci mi..

A , ne..neces ti meni nista reci, ti cutis, to najbolje znas...

Jos puno ce vode rekama proteci pre nego te zaboravim

jos puno leta iza sebe cu ostaviti dok u mojim mislima izbledis

i prestanes da me bolis..Ti za kog bi zivot dala, za jedan zagrljaj tvoj

I posle svega jos uvek te volim...Ma nek ide do djavola sve...

Opet je ljubav k'o lopov,

u srce moje prste zavukla,

trazeci po praznom dzepu duse moje,

onu mrvicu sto fali,

da se ljubavi vatra raspali.

I otimah se ja kao dete

sto ga , umornog, teraju u snove,

pa pod vlast istih padne do zore..

Ne vredi...

I ovaj put ce ljubav 

srce da mi opljacka;

da ga pohara i praznog ostavi.

I ovaj put ce srce slomljeno

krvlju svojom dusu da ispuni.

I ovaj put ce potoci suza

niz obraz da se sliju.

Znam to...Dusa oseca..

Oblaci tuge u oku se kriju..

Lanci i katanci kojima srce vezah

nisu jaki dovoljno;

okovi kojima dusi krila svezah

padose sami.

I tek krila sto rasirih u punom sjaju

lomim ih svojim  sumnjama i strahovima.

I opet cu na kolena pasti

u kaljugu osecanja vlastitih.

I opet cu proklinjati dan i cas kad se rodih

i opet zvacu smrt da mi dusu uzme

Opet...

Al' samo tako je jedino vredno ziveti

pa makar srce uz put izgubila,

pa makar boleleo, pa makar patila...

Jer samo tako i treba ziveti

voleti do poslednjeg daha....

Nebo puno zvezda

al' najsjajnije zvezde nema...

Trava svitaca puna,

al' najlepseg svica nema...

Drhtim od strpnje ko sas na vetru

k'o osudjenik sto presudu ceka.

Noc mi je ova najduza na svetu

iz oka na dlan, mojih suza reka.

Znam gresila jesam,

ta nisam ja Andjeo nebeski,

ti bi bar to trebao da shvatis

Zbog straha, zbog sumnje sebe dala nisam,

i nikada mi nismo bili bas bliski

al samo ne htedoh da zbog mene patis.

Ne javljas se..i to mi budi novi strah

da gubim ono sto imala i nisam

i ne znam zasto mi zastaje dah

mozda te ipak volela jesam

Mozda te vise od svih volim

jer nikada nisam sledjena ovako bila

i jedino sto ostaje mi je da se molim

da sam ti jos uvek mila.

Ovo je prica o jednom malom decaku , ali ne suvise malom; dovoljno malom da ne ume da se brani od zlih duhova,ali dovoljno velikom da zna da ga isti napadaju,mada u svojoj cistoj decijoj dusi nikada nije moglo naci ni jedan trun razloga s kojim bi ih optuzilo. Taj decak je jednog dana krenuo kroz sumu. Suma s pocetka bese prepuna cveca i leptira najsarenijih krila koji su leprsali oko decaka kao da zele da se sa njim igraju. Decak u svojoj bezbriznoj igri i jurnjavi za leptirima ne primeti da se udaljio od pocetka sume , suma je postajala sve gusca i mracnija.Iz svakog drveta ,cinilo se ,virile su oci sjajne nekog zlog duha.Grane siblja su ga sibale po licu i,cepale njegovu odecu,ostavljale krvav trag na njegovim malim rucicama.Mali decak se nije predavao,koracao je hrabro nadajuci se da ce uskoro naici na kraj sume i da ce ga Sunce obasjati. Ali kraj sume se nije nazirao.Postajalo je sve mracnije i mracnije ,a senke oko njega su bivale sve strasnije i culi su se neki cudni zvuci posvuda. Decak je bio gladan i zedan;nozice su mu bile umorne od dugog hodanja; niz izgrebane obraze pocese da se slivaju krupne vrele suze.Ponosan kakav je bio, obrisao je suze i nastavio da koraca ,dok je iza sebe cuo glasove kako se zlokobno cere i sapucu: "Odustani! Ne mozes ti to! Slab si! Nisi dovoljno dobar! Dusa ti je ruzna! Ne zasluzujes..!" Decak ih je slusao i slusao i u jednom trenutku pozele da odustane.Seo je ispod jednog drveta iz koga se zlokobno cerekalo Beznadje ,i kad htede da mu prepusti svoju dusu na milost i nemilost ,kroz vlazne trepavice od suza ugleda proplanak obasjan svetloscu ispred sebe i na njemu veliko drvo rascvetale tresnje.Decak skupi poslednje atome svoje snage ,podize se i krene prema proplanku kroz zbunje i trnovite grane koje kao da su pokusavale da ga sprece. Stigavsi do proplanka ,zaslepljen svetloscu koja kao da je iz samog drveta isijavala, decak sede pod drvo i zatvori oci ,jer naviknut na mrak sume ne mogase odmah da otvorenih ociju sagleda lepotu drveta.Drvo ne samo sto je isijavalo svetlos nego je isijavalo i prijatnu toplotu,slicnu onoj sto Sunce isijava u maju kada svojom toplotom nagoni da se sva priroda rasveta. Sedelo je tako zatvorenih ociju i pustalo da ga ta toplota miluje ,a onda otvori oci jer htede da pogleda kakvo je to drvo. Obilazio je oko drveta,zagledao ga je ,udisao miris njegovog cveta, pogleda uprtom ka granama koje su bile visoke;i kad je spustio pogled pred sebe ugleda svetlu skoro providnu pojavu. Nikada decak ne vide nekog tako lepog i s takvom mirnocom u ocima. Prikaza se osmehnu ,kao da je mogla da procita decakove misli , pruzi mu ruku . U prvi mah decak se dvoumio ,nije znao sta da radi ,ali posle kraceg razmisljnja ipak pruzi ruku predivnom bicu ,a ono ga povede u samo drvo. A tamo je bilo jedno veliko ogledalo sa lepim zlatnim ramom ukraseno dijamantima i svim ostalim dragim kamencicima koja su reflektovala svoj odsjaj po podu ,zidovima i svodu prostorije. Prikaza ga odvede do tog ogledala postavi ga ispred i upita ga " Pogledaj i reci mi sta vidis?" Decak se zagledao u svoj odraz u ogledalu al ne vide nista..a onda kao kroz maglu poce da nazire svoj lik ,svoju figuru,ali to nije bio on..bio je likom i stasom on,ali..decak se snuzdi i slegnu ramenima..Prilika ga upita: "Sto si se rastuzio?Zar ti se ne svidja ono sto si video? Decak je pogleda sa suzama u ocima i odgovori  joj: "Kako da mi se svidja nekoko je tako mali ,slab i ruzan"

Decak sede pored ogledala dok su mu se dve suze slivale niz obraz. Prikaza ga pogleda i podize sa poda, obrisa mu suze sa lice , a zatim ga ponovo postavi pred ogledalo. "Pogledaj dobro u ogledalo pa mi kazi sta vidis" rece prikaza naglasavajuci rec "dobro". Decak se zagledao isto kao i prvi put. U pocetku ne vide nista , ali kada se odraz razjasnio , decaku se rasirise oci i usta mu se otvorise. Poce prstom da upire u ogledalo i mucajuci poce da govori : "To, to ssam ja! Ali kako?!"

U ogledalu je decak video sebe ali ne odevenog u pocepano odelo, ne izgrebanog i cupavog. U ogledalu je video sebe odevenog u odelo od najfinijeg materijala, na glavi mu je bila kruna prepuna dijamanata i ostalog dragog kamenja, u desnoj ruci mu se sjajio mac s kojim je mogao da pobedi i najgoreg neprijatelja, a u levoj ruci mu je bio stit s kojim je mogao da se odbrani od bilo kakvog napadaca.

Decak je zbunjeno stajao pred ogledalom, u odrazu je video sebe, ali on to nije bio..Prilika stade iza njega i poce da mu objasnjava: "Vidis dete, ovo sto sada ti vidis u ogledalu je odraz tebe onakvog kakav jesi u stvari, oraz rvoje plemenitosti,dobrote i pravednog duha. Ovo sto sada vidis u ogledalu je odraz tvoje ciste duse , duse koja je dostojanstvena i casna i dostojna kralja, zbog toga kruna na glavi, duse koja poznaje pravdu, koja ceni iskljucivo istinu i koja zna kada i sta treba reci , otuda mac i stit. Ne treba da se bojis zlih duhova koji tumaraju okolo tebe, oni ti nista ne mogu sve dok ti je dusa ovakva kakva je. Samo treba da znas da ce zli dusi uvek na tebe dva put cesce nasrtati neg na neke druge, jer oni zele sjaj tvoj za sebe, ali treba da znas i to da dokle god uspes da sacuvas sjaj i cistocu duse svoje da ces iz svake bitke izaci kao pobednik..nikada se ne predaj, nikada ne odustaj, bori se za svoje snove, za svoju srecu,ali pazi da u toj borbi ne povredis neke druge duse , koje mozda nisu tako blistave kao tvoja." Prikaza okrete decaka prema sebi i nastavi: "Tvoj jedini zadatak je da ne popustas pred zlim dusima zivota i da uvek pamtis sta si danas video u ogledalu." 

Decaka preplavi neki cudan osecaj zadovoljstva i srece i ucini mu se u trenutku da moze i da poleti ako bi to hteo. Prilika kao da mu je citala misli i rece mu: " Idi sada, i pamti danasnji dan, jednom cete put zivota opet navesti u ovu sumu i dovesti pred ovo drvo, nadam se da ces i tada biti ovako lep , hrabar i pravedan." Prilika poljubi decaka u kosu i nestade poput magle koju razveje vetar..

Decak , pomalo zbunjen, ali jos uvek pod utiskom dozivljenog krete kroz sumu koja sad vise i nije bila bas toliko ni mracna ni strasna. Ubrzo se drvece pocelo proredjivati i decak ugleda ogromno prostranstvo prepuno cveca i divljih konja koji su mirno pasli.

 ponekad nam muke koje nam zivot spremi  oduzmu svu snagu i u trenutku ocaja i beznadja pozelimo da odustanemo od svega , pa cak i zivota samog. Tada u nas zivote ulaze ljudi koje neko sa Neba posalje, da nas podsete koliko nam je dusa lepa i cista i koliko ustvari vredimo i da vredi ziveti i nastaviti dalje. Ova prica je posvecena svim onim Andjelima u ljudskom obliku koji se pojave na tren u nasim zivotima da nam pokazu da i mi krila imamo i da i mi mozemo da letimo. Ova prica je posvecena svim onim prijateljima koji su tu kada padnemo i koji nas podizu i ne dozvoljavaju da rondamo po blatu ocaja i beznadja.

Ovu pricu napisah davno, cini mi se ima vise od dve godine i posvetih je coveku kojeg je Nebo poslalo da mi pokaze koliko je dusa mojaj os uvek lepa i sjajna i ako  su je drugi ocrneli i najgorom prikazali. Posvetih je coveku uz ciju sam nesebicnu duhovnu pomoc pregrmela najteze dane mog zivota. Kroz odnos sa njim sam ipak shvatila da moja dusa i nije bas toliko sjajna,ali se trudim da greske koje pocinih tada ispravim u odnosu sa nekim drugim ljudima. Ipak na kraju krajeva On mi je jednom prilikom rekao "Andjeli su na nebu, nisu na zemlji. Zemljom koracaju gresni i obicni ljudi.I mi gresimo jer smo samo ljudi."