Stojim na zgarištu ljubavi naše,
tu ,gde je nekada zvonio naš smeh.
Sve izgorelo je, ničeg nema više;
od ljubavi onolike osta samo pepeo i prah.
Oči zatvaram i naša slika
ređa se jedna za drugom,
pitam se gde nesta ljubav onolika
zašto nam se duša ispuni tugom?
Zašto si prestao da me voliš?
Zgazio u meni osećanja sva
sada mi kažeš da se kaješ
a znaš da nam povratka nema.
I eto stojim tu
na zgarištu ljubavi naše.
Brišem poslednju suzu
znam da ljubavi nema više.
(no subject) [
Reply]
Vilo,:((((
Ne smem ni da komentarisem.
Uzdah.
Zagrljaj...
I pozitivnu energiju saljem!
Mila moja curice..pesma ova je nastala kad sam posle godinu ipo otišla ponovo u kuću u kojoj sam živela s mužem i decom..a ono sve zapušteno, jadno..tu gde se čuo naš smeh, tu gde su bili naši snovi..kao srce da mi čupao neko na živo dok sam šetala po sobama, dvorištu..plakala sam satima..preko njiva sam išla kući..u trenutku sam pala na kolena i jecala..to mi je bio najteži dan do sada..ne dao Bog nikome da doživi tako nešto..
