Sta to sa mnom desava se?

Zasto ne mogu od tebe da odem?

Zasto stalno tebi vracam se?

Zasto, kad ne mogu vise nista da dam.

Kakve to sile me teraju,

da ljubav ovu u grudima

pretvaram u ironiju

i da te secem recima?

Kao posednuta da sam,

zlo u meni vrca.

Ili samo povredjena

pa dusa u bolu grca.

Ne znam . Sve tako nestvarno je

Obmana i opsena sve je.

Znala je to dusa ova,

od pocetka sve znala je.

********************************

Dolazim niotkuda.Idem nikamo.

Zivim na proplanku iluzije i sna.

Na pola puta od zemlje,

na pola puta do neba.

U kosi mi lasta krilo skriveno,

U oku kisa novembra.

U dusi vetar polarnih zima.

Prsti su mi uvelo lisce javora.

Obrazi presahlo korito slane vode

 sto iz ociju izvirase.

Usne pustinja, vode slatkih poljubaca zedna.

Na trepavicama je magla zaborava.

Pod obrvom jezero tuge

u kojem Sunce umire i zvezde nestaju.

Ja sam samo mrva, trun

sto ti ga vetar nestasni u oko naneo.

Tren jedan tvog zivota.

Vetrovi zaborava ce me zatrpati

prasinom tuge i ocaja.

Tu sam, na pedalj od tebe.

Osetim tvoj dah u kosi svojoj,

pa ipak, duse  nam dele

svetlosne godine ,a bejah ti nekada najdraza.

U srcu si me cuvao

Kao kap vode na dlanu.

Sad sve je proslo.

Zbog tebe nestajem polako.

Pretvaram se u prah.

Ruza od mraza oprljena vene,

ceka sneg da je pokrije

da dusu moze da ispusti

daleko od ociju radoznalih,

skrita u tom belilu cednosti i cistote.

I ja tako umirem

skrivena  u velu tamne noci.

Svake noci umre deo mene

da niko ne vidi.

A ti i ne znas da cu uskoro

vecnost postati.

Zbog tebe.

A voleo si me nekada....