Kad proleće stigne i okopni sneg

okopniće i sećanje na tebe.

Nestaćeš iz duše zauvek

s prvim lastama vratiću sebe.

Kad procveta mirisni maj

izgubiću se međ cvećem i travom

osmeh svoj povratiću znaj

i neću više drugovati s tugom.

Biću ono što pre tebe sam bila

vesela, luckasta,vickasta i srećna;

ravničarska bez krila vila;

mesecom obasjana sirena rečna.

I opet će zvezde u oku mom da stanuju

kao onda kad sretoh tebe ja.

I s osmeha mog iskre da padaju

kao u vremena dobra stara ta.

I novu zimu sačekaću u zagrljaju toplom

čoveka koji će znati mene da voli.

Neko ko će hrabro kraj mene stati s ponosom

i ko će znati za mene da se bori.

Neko kome ću je biti na mestu prvom

i ko će znati moje vatre da gasi

neko ko će me voleti bezmerno

i koji će u poljupcu mom da se spasi.

I takvom daću se sva, nisi ti uzeo sve.

Tek sada vidim da ljubavi ima dovoljno

da i bez tebe živi se

i da mogu voleti snagom svom ponovo.