Nošene dahom sna,

poleteše nebom pahulje bele i crne ptice,

iz nebeskih visina i sa pakla dna,

zasuše mi puteve i ulice.

I škripi mi sneg pod stopama,

jauče , cvili ,topi se,

i krik ptice se stapa s mojim suzama,

suze li su, il pahulja što niz obraz sliva se?

I sve je oko mene belo

božanski čisto, nevino

al` crni se ptice kobne krilo

maše nadamnom greh naivno.

Kao dete neko me izaziva,

smehom svojim mami me,

i u snu me doziva,

osećam već ima me.

I ne vredi borba moja zaludna

slaba sam ja da bitke s tamom bijem.

Ima me već ptica kobna

greh će u svoje gnezdo da me svije.

I zalud blešti čistote belina,

zalud Anđeli najlepše pevaju pesme,

nemam ja snage da se otmem zlim dusima

krilo moje da poleti ne sme.

Lupam krilima o tlo trnja puno,

i belinu ,krvlju bojim ,svojom

krila lomim sebi samoj, sve postaje crno

nestajem, topim se s pahuljom belom.

Mrak, tišina zlosutna

ona što krv u žilama ledi.

Oči otvaram, shvatam ništa ne vredi,

grehu sam sluga pokorna.

I suza...niz obraz kliznu ledena.

Ponekad nam Nebo pred noge baci dar,

sreću zamotanu u neki papir neugledni

i mi pomislimo da je to neka bezvredna stvar

da je to smotuljak neki bezvredni.

Ponekad nam zaslepi oči sjaj,

staklenceta što samo na dijamant liči

i ne vidimo da lažni sjaj  je taj,

i ne vidimo laž u istinitoj priči.

Ponekad nam reči oštrije od mača

niz grlo krenu i zagluše jecaje plača.

Ponekad , samo ponekad

tišina oluju nadjača.