Iako prirodno kao i sva ostala, tuga je jedno od onih osećanja koja doživljavamo kao veoma neprijatna i često nepodnošljiva i koja želimo da izbegnemo na svaki način.
Osećanje tuge gotovo uvek se javlja nakon svih prelomnih događaja u našem životu, svih gubitaka kao što su smrt, pobačaj, napuštanje partnera, gubitak zdravlja, posla, materijalnih dobara, odnosno u situaciji u kojoj gubimo nešto što je za nas jako vredno i značajno i za šta smo vezali određenu energiju, prijatne emocije i pozitivno značenje.

Značajan objekat koji se gubi nije samo spoljašnji, već predstavlja i važan deo našeg unutrašnjeg sistema i sveta. U situaciji gubitka značajnog objekta moramo reorganizovati i preurediti svoj unutrašnji prostor kako bi se što adekvatnije mogli prilagoditi novonastaloj situaciji u realnosti. Ovo odvajanje od značajnog objekta koje se odvija i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu predstavlja proces žalovanja ili tugovanja. Tugovanje je individualan proces koji se, prema nekim autorima sastoji od četiri faze:
- Prva faza je faza poricanja koju karakteriše zaprepašćenje i nemogućnost i odbijanje prihvatanja gubitka. Osoba koja je pretrpela gubitak konstantno proverava i potvđuje da je došlo do velike promene u njenom životu repetitivnim pričanjem istih priča o izgubljenom objektu. Ova priča daje kognitivni i emotivni okvir za odvijanje sledećih faza tugovanja.
- Druga faza je faza emocionalnog reagovanja u kome se neprestano smenjuju osećanja bola, frustracije, anksioznosti, bespomoćnosti, krivice, ljutnje itd. To je stanje neobično bolnog i snažnog emotivnog proživljavanja praćeno teskobom, socijalnim povlačenjem, povremenom nadom i optuđivanjem, a ima za svrhu vraćanje izgubljene osobe ili odnosa. Ispod svih ovih emocija leži duboka tuga i spoznaja da je ponovno spajanje sa značajnim objektom nemoguć.
- Treća faza je faza dezorganizacije, očaja i beznadežnosti. Gubitak se postepeno priznaje i prihvata kao stvaran. Dolazi se do spoznaje da se život mora oblikovati na novi način.
- Četvrta je faza reintegracije, razmatranja i prihvatanja novih situacija i izazova, kao i pronalaženje načina za njihovo ostvarenje. Osoba je obogaćana za jedno novo iskustvo što vodi stvaranju novog identiteta i novih uloga, drugačijem doživljavanju sebe kao osobe, ali i novom načinu gledanja na život i svet u celini. Otvara se prostor za uspostavljanje nove, isto tako vredne emotivne veze sa drugom osobom, dok osobi koje više nema ostaje uvek pripadajuće mesto u našem sećanju.

Doživljavanje i ispoljavanje tuge mnogi izjednačuju sa slabošću i inferiornošću. Zbog toga koriste razne načine kojima bi kontrolisali i izbegavali osećanje tuge. Međutim, potiskivanjem tuge potiskujemo i prijatna osećanja kao što su ljubav, zadovoljstvo i radost, jer izbegavanjem pozitivnog vezivanja za objekte, predupređujemo žalost i tugu koje se mogu javiti u slučaju gubitka tih objekata.

Iako neispoljena, potisnuta tuga ne nestaje već ostaje u nama i traži druge načine pražnjenja, što često dovodi do različitih psihosomatski simptoma, povećane anksioznosti i burnog i neadekvatnog reagovanja u svakodnevnim situacijama.

Suprotno čestom mišljenju da ispoljavanje tuge i žalosti govori o nečijoj slabosti, tugovanje je pre znak emocionalne zrelosti i zdravlja i omogućava nam prihvatanje neizbežnih životnih gubitaka, pospšuju naš  rast, razvoj i sazrevanje.