Nemoj nikada prestati da se nadas

cak i ako nas zla kob razdvoji,

nemoj nikada prestati da me sanjas,

dusu mi svoju pokloni.

Jer zivot ovaj samo je tren,

tek blesak maleni u vecnosti.

Nebitno telom dal si moj il njen 

Dusom ,moj zauvek ostani... 

Dlanove mi poljubi nezno

i povedi me ka raju bosu;

u ocima nek zablista jutro snezno;

maslacak mi upleti u kosu.

Pospi latice ruza po nasem krevetu;

upali svece nek svetlucaju,

ljubi me nezno po kosi i vratu;

zvezde u ocima nek  zablistaju.

Ljubi me sve dok zora zvezde ne pogasi,

nebo da dotaknem u rukama tvojim,

usplamtalu strast u meni ugasi

usnama , poljupcima svojim. 

Napisi mi pismo,

i u njemu sve nezne reci

sto mi nikada rekao nisi.

Napisi mi  pismo,

toplo i nezno k'o tvoje oci,

nezno,kao sto ti si.

Pa kad ga dobijem,

da mogu bezbroj puta

neznosti tvoje da procitam;

na grudi da ga stavim

i da snevam..

Napisi mi pismo

i pospi ga prahom zvezda

i poljupcima svojim;

na papiru miris tvoj nek ostane,

kad nista tvoje nemam

bar rec svedok nemi nek postane

za duge hladne zimske noci,

da dusa ne zaboravi nikad

da tebi pripada.

Napisi mi pismo;

samo jedno,ne treba vise;

Sunce u njemu sakri

da rastera mi oblake pune kise;

napisi mi pismo,samo sada i nikada vise. 

      

Jer ti si tu
da me dignes kada padnem,
da me hrabris kada stanem.
Jer ti si tu
da mi osmeh vratis,
kada patim i ti sa mnom patis.
Jer ti si tu
Andjeo u seni.
Ti si tu da brines o meni.
Sa tobom lako je ziveti.
Za sve sto cinis za mene
sreco HVALA TI.

za moje najmilo

Ako se volite ljubavlju

koja buja u samoci,od razdaljine,

koja je vise od sna nego od svesti,

i po rastanku drhtacete od miline ,

mognete li se jos ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,

sa strahom od sagresenja,

koji kao ptica o kavez lomite krila,

secacete se uvek jedno drugom lika.

I po rastanku

zamreti vam nece gusena htenja.

Ako zbog nje patis od nesanice

i u ponoc hodas budan

po basti ,

ako te lomi neutoljena zelja luda,

secanaja na nju se nikada neces spasti.

Onih s kojima se igramo

oko vatre,

a bojimo se da je dodirnemo,

s kojima idemo kraj ponora

nezagrljeni i nemi,

secacemo se dugo

ma zavoleli zatim druge.

Ako je zelis bezgranicno,

a sedis kraj nje bez glasa

slusajuci bajku koja se u vama radja,

svanucu slicno,

pamtices je i kad se zima zabelasa.

Ako verujes sedeci uz nju

da je ljubav maslackov puhor

koji svaki dodir moze da strese,

ako volis u njoj san i dete,

ako ti je bez nje pusto i gluho,

misao na nju budice te

ikad se rastanete.

Zauvek se pamte oni

s kojima se grlili nismo,

cije su nam usne ostale nepoznate,

kojima smo s proleca ,u snu,

pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,

medju kojima nema spojnog suda

krvi  i krvi vrele,

a srca im se dozivaju ludo,

zaboraviti se nece

ni kad im duse budu posedele.

Ako vam je ljubav noz u srcu,

a bojite se taj noz izvuci,

kao da cete tog casa umreti,

pamtice te on,setice te se

i umiruci.

Oni zbog kojih srca

osecamo kao ranu,

ali ranu zbog koje se jedino zivi,

u secanje nam banu

i kad zavolimo druge-

i osetimo se nesrecni i krivi. 

      Desanka Maksimovic

Nekada smo se radovali zalasku Sunca

i gledali ga zajedno u mislima drzeci se za ruke;

ja na mojoj ,ti na tvojoj obali reke. 

Nekada smo se radovali malim stvarima,

tek procvaloj ruzi,kapljici kise,lastinom letu;

bili smo srecni skupa, ti u tvom ,ja u mom svetu.

Nekada si se divio mom crtezu i napisanom stihu;

a ja se divila tebi sto se meni divis;

i zivela sam dusom tamo gde ti zivis.

A onda sam pozelela da nespojivo spojim.

Dve obale reke,dva sveta razlicita.

Pozeleh san u javu da pretvorim.

Ruza tvoja u mom dvoristu da cveta;

da sa tobom podjem,pa makar na kraj sveta.

I pokvarih sve,razbih snove!

Vise se ne radujemo zalasku Sunca

i odavno se ne drzasmo u mislima za ruke.

Svako od nas dvoje osta potpuno sam,

potpuno sam na svojoj obali reke.

I ne radujemo se vise malim stvarima,

ruze cvetaju,kise padaju,laste lete ka jugu.

Bez osmeha stojimo,

svako u svom svetu sam trazi dugu.

I tuga zarobi nam duse,

zbog sebicnosti nase mili,

jer ne znadosmo poznati vise,

u malim stvarima velike su bile.

Svako u svome svetu

vesto smo se krili

neka nam Nebo sudi

sebicni smo bili. 

Htela bih tebi da poletim

al' sasekoh samoj sebi krila.

Sada tiho patim,

nikad tuznija nisam bila.

Htela bih srce da ti dam,

al' zivot ga odavno iscupa iz grudi.

Ostade mi samo da sanjam svoj najlepsi san,

da se kraj tebe jutrom budim.

Htela bih svoj zivot da ti poklonim,

al' zivot moj pripada drugima.

Htela bih decu da ti rodim

koju drugome rodila sam.

Vidis kako samoj sebi

bez milosti slomih krila,

jedino sto mogu je da mastam o tebi,

i da placem sto nikad tvoja nisam bila. 

Dodji

Srce moje cezne tuguje i vene.

Trebas mi ; kraj mene da se budis,

oci da ti ljubim snene,

i da sa mnom cutis.

Dodji

Dusa moja danima te zove

Zar ne cujes njen glas?

Krik njen cuces i noci ove

u osmehu tvom joj je spas.

Dodji

Telo moje milovanja iste

da ugasis strasti ove plam

zelje ga muce,kinje,tiste,

a ti tamo zivis sam.

Dodji

Sve sto imam dacu tebi;

srce,dusu,telo.

Pozuri,da sutra kasno bilo ne bi.

Dodji k meni moje milo.

Ti nikada neces cuti reci ljubavi od mene.

Pomislices,mozda,da te ne volim,

nemoj duso da ti zbog tog srce vene,

predati se potpuno,ja se bojim.

Cak i kada mi gore telom

vatre zelje i strasti,

pomislices da sam okovana ledom,

da me ljubav tvoja ne moze spasti.

Jer zena ja sam sto cuteci voli

i nikada neces cuti od mene,

ni uzdah srece ni jecaj boli.

Ja sam zena sto voli iz sene.

Ne zatvaraj oci dok me ljubis!

Kad oci zatvoris

ja nemam gde da se ogledam.

Zgasnu sve zvezde,utihnu slavuji,vetar stane.

Ne zatvaraj oci dok me ljubis!

Zelim da u njima vidim oka svog sjaj

dok ljubim te,

zvezdano nebo i malu lastu u letu.

Ne zatvaraj oci dok me ljubis! 

Nikada!

Molim te. 

Za Moje Milo.