Odlazim u vecni mrak;

osecam hladan zagrljaj smrti.

Sa neba vidim znak.

Tocak zivota se vrti.

Nije mi zao sto mlada mrem.

Sto nikada novo prolece videt necu.

Sta ce mi zivot kad tebe nemam.

Dodji, na odru zapali mi svecu.

Rukom mi takni kosu.

Poljubi mi usnicu hladnu.

Iz ociju obrisi rosu.

Pomoli se za dusu moju jadnu

 

Ne merim vise vreme na sate,

ni po suncevom vrelom hodu;

dan mi je kad njegove se oci vrate

i noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time

da li je ceznja moja od njegove jaca;

sreca je meni kad bolno cutim s njime,

i kad nam srca biju ritmom placa.

Nije mi zao sto ce zivota vode

odneti i moje grane zelene;

sad nek mladost i sve nek ode:

on je zadivljen stao kraj mene.

          DESANKA MAKSIMOVIC

 

 

MOLITVA HODOČASNICE »Gospode, molim te da mi oprostiš tri velika greha: prvi je što sam pošla u hodočašće po svetim mesti-ma, ne pomislivši da si prisutan svuda i na svakom mestu; drugi je što sam često tražila tvoju pomoć, zabo­ravljajući da ti bolje znaš od mene šta mi je potrebno; i na kraju, jer te sada molim za oproštaj grehova, iako znam da su mi oprošteni pre nego što su i uči­njeni.«******************************************************************** HIPIK S JEDNOM CIPELOM Čovek je ušao u autobus i seo pored mladića koji je izgledao kao hipik. Imao je samo jednu cipelu. »Staje, momak, izgubio si cipelu?« »Naprotiv«, odgovorio je ovaj. »Našao sam je.« Ono što je nama potpuno očigledno, ne znači i da je istinito.******************************************* PUSTI GRANU Jedan ateista pao je s litice i, dok se kotrljao niz str­minu, uspeo je da se uhvati za granu nekog žbuna, i tako ostao između neba i stena u dubini provalije, sves-tan da neće još dugo izdržati. Tada mu je sinula ideja. »Bože!« prodrao se iz sveg glasa. Tišina. Nije bilo odgovora. »Bože!« ponovo se kriknuo. »Ako postojiš, spasi me i obećavam da ću verovati u tebe, a učiću i druge da veruju.« cuo je dubok glas, koji je odjekivao kroz ponor: »Tako svi govore kad su u nevolji«. »Ne, Bože, ne!« dreknuo je, ohrabren. »Ja nisam kao drugi. Zar ne vidiš da sam već počeo da verujem, jer uspeo sam da ti čujem glas? Treba samo da me spaseš i zazivaću tvoje ime do na kraj sveta!« »Dobro«, rekao je glas. »Spasiču te. Pusti granu.« »Da pustim granu?« dreknuo je čovek u pometnji. »Nisam valjda lud!«****************************************************************** VEZI KAMILU Jedan učenik došao je kamilom do šatora svog duhovnog učitelja i, kada je ušao u šator, učitelj ga je pitao da li je vezao kamilu. »Zašto bih to radio?« rekao je učenik. »Bog štiti interese onih koji ga vole - to ste me juče učili.« »Idi veži je, budalo!« dreknuo je učitelj. »Bog nema vremena da čini za tebe ono što lako možeš i sam da uradiš!«****************************************************************** HOĆU BRATA »Mama, hoću brata.« »Ne ide to tako brzo. Treba dosta vremena da se napravi brat.« »Zašto ne uradiš kao tata u fabrici?« Kako?« »Zaposli više ljudi.«************************************************************ BOG IGRA GOLF Jednog nedeljnog jutra posle službe božje Bog i Sveti Petar otišli su da igraju golf. Bog je počeo prvi. Snažno je udario lopticu koja je završila daleko u travi, a tada je iz žbunja iskočio zec, dograbio ustima lopticu i odjurio ka rupi. Iznenada, s neba se stuštio jastreb, ščepao zeca i vinuo se s njim u visinu. Tada se čuo pucanj nekog lov­ca u pravcu jastreba koji je ispustio plen. Zec je pao na travu, loptica mu je ispala iz usta i otkotrljala se pravo u rupu. Sveti Petar se iznervirano okrenuo ka Bogu i re­kao: »Staje ovo!? Igraš li ti golf ili se zavitlavaš?« A ti? Jesi li resio da shvatiš i prihvatiš da učestvuješ u igri života ili više voliš da zabavljaš sebe čudima?********************************************************************************** ŽIVOT U PORODICI Porodica se okupila za večerom. Najstariji sin je objavio da hoće da se oženi devojkom iz susedne kuće. »Ali njeni joj ništa nisu ostavili«, prigovorio je otac. »A ona ništa nije uštedela«, dodala je majka. »Pojma nema o fudbalu«, rekao je mlađi brat. »Nikad nisam videla devojku sa smešnijom frizu­rom«, javila se sestra. »Ta samo čita romane«, rekao je stric. »Nema baš mnogo ukusa u oblačenju«, dosolila je strina. »I ne štedi na puderu i karminu«, oglasila se baba. »Sve je to tačno«, rekao je mladić. »Ali ona ima jednu ogromnu prednost nad svima nama.« »Koju?« upitali su svi u horu. »Nema porodicu.«***************************************************************** LULU Posetilac jedne ludnice zatekao je jednog od luđaka kako se neprestano klati na stolici i sav srećan bes­konačno ponavlja: »Lulu... Lulu...« »Šta je tom čoveku?« upitao je posetilac doktora. »Lulu je žena koja gaje ostavila«, odgovorio je dok­tor. Obojica su zatim došli do ćelije u kojoj je bio čovek koji je neprestano udarao glavom u zid i ječao: »Lulu... Lulu...« »Šta, zar i ovaj ima sindrom Lulu?« upitao je po-setilac. »Da«, odgovorio je doktor. »On je čovek za koga se Lulu udala.« Samo su dva razloga za tugu u životu: kad ne postignemo ono što žarko želimo i kada to postignemo.  

Jos ce puno vode rekama proteci,

 i puno ce puta Sunce ustati i leci,

 pre nego se u oci tvoje zagledam,

pre nego ti ruke svoje dam.

 I puno ce kisa jos pasti,

snegovi beli krovove pokrice.

 zivot ce od nas radosti krasti,

 al' srce zaboraviti nece.

 A kad nam zivot sa lica mladost odnese,

 i kose nam kao sneg postanu bele,

ja bicu srecna ,sto tebe mi donese

moje oci stare bice vesele.

Kad oci sklopim,da Bogu dusu predam,

 moja zadnja misao ka tebi ce da poleti.

Tu misao nikome ne dam,

u najcrnjoj tami k'o Sunce mi svetli.

 Zadnja misao,mog zivota san,

 da podelim zivot s tobom i zadnji dan

 

Ako ipak dodje jednog dana,

i pita te gde sam

reci: "" Ona je otisla sama

gde ? ja ne znam"

Ako na kucnom pragu stane,

i pita te dal bila sam srecna

reci: "Smesila se kad zora svane

tren jedan,ta ni sreca nije vecna".

Ako rukom moj jastuk takne

i pita dusa njena dgde je sada

reci mu : "Ceka zoru da svane

i na nebu o tebi sanja'.

 

Volelea bih da ti rukom taknem obraze,

 i oci poljubim jutrom snene

 pa da osmehom porazim poraze

 saznanjem da volis samo mene.

 I ponekad pomislim da sretosmo se

 u pogresno vreme i zao cas,

 jer ne mozemo da izborimo se

 sa svim mukama sto razdvajaju nas.

 Ne mozemo mila ljubavi moja

ni ovu razdaljinu smanjiti.

Ponekad mi je tako tesko biti tvoja

samo zato sto te ne mogu ljubiti.

 I kazu mi:" ne brini vise

 ljubav na kraju pobedi sve

jer duga dodje posle kise

tako i on ljubice te."

A ja se bojim da ce vreme

sto prolazi nemilosrdno

odneti svu mladost i osmeh iz oka mog,

 pa kad se budemo sreli konacno

kraj mene procices

i cekanje bice uzaludno svo.

I ispunjena strahom ledenim

posrcem i padam u bolu svom

no ipak, cekam i molim

molim da ti jednom taknem obraze

 i osmehom porazim poraze

jutrom da ti oci poljubim snene

 i ti snenu zagrlis mene.

 

Kada ti ruža u bašti procveta

i lepotu samo tebi da,

ti je poljubi nezno i njoj reci

" O Predivna"

Jer život ruže kratkog je veka

i možda ona na taj poljubac čeka.

A ja sam ruža neke čudne sorte,

sama na vetru stojim.

Puštam neka me šiba i bije,

a života se bojim.

Ti mene zagrli

predivno moje.

 

Ako ti jave: umro sam,

a bio sam ti drag,

onda će u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavici magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad

mislila šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam

evo šta ce biti:

Hiladu šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti visoko...

Visoko.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava

može da bude sutra

koren breze

il trava?

Ako ti jave : umro sam,

ne veruj

to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužna.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

Noću,

kad gledaš u nebo

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim i živim.

  MIROSLAV ANTIĆ
 

 

Jedne se noći beše srela

na jednoj zračnoj stazi,

duša u nebo što se pela,

i Angel što na svet slazi.

Angel ispriča priču sjajnu

šta su nebeski vrti,

a duša cele zemlje tajnu;

magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se angel potom

na carstvo večnih zraka;

Duša zaplaka za lepotom

igre svetlosti i mraka.

                JOVAN DUČIĆ

     
 

 

 

Odlaziš,hladiš se polako

nestaješ u tmini života.

Ne javljaš se onako,

kao nekada,ne tako često

Govoriš kako imaš probleme,

iznalaziš razloge one i ove.

I ne slutiš kako me odsutnosti tvoje bole

ne znaš da rušiš sve moje snove.

Možda i ne želiš da znaš,

više ti nije stalo

ne nudiš i ništa nećeš da daš

ni veliko a ni malo.

I ne slutiš kako bole odsutnosti tvoje

sat se oduži kao godina cela

sad tiho klize suze moje

bez tebe ja sam ruža koja je svela.

 

Stojim na zgarištu ljubavi naše,

tu ,gde je nekada zvonio naš smeh.

Sve izgorelo je, ničeg nema više;

od ljubavi onolike osta samo pepeo i prah.

Oči zatvaram i naša slika

ređa se jedna za drugom,

pitam se gde nesta ljubav onolika

zašto nam se duša ispuni tugom?

Zašto si prestao da me voliš?

Zgazio u meni osećanja sva

sada mi kažeš da se kaješ

a znaš da nam povratka nema.

I eto stojim tu

na zgarištu ljubavi naše.

Brišem poslednju suzu

znam da ljubavi nema više. 

 

Možda ćemo se jednog dana sresti.
Možda ćes u kosu moju prste uplesti.
Možda ću poželeti da te ljubim.
U zagrljaju tvom da se budim.

Možda će malo biti jedan dan.
Možda poželim s tobom život ceo.
Bio bi to život kao san.
Bio bi to život srećan,veseo.

Možda, ko to zna?
Koga da pitam, koga da molim?
da mi da deo sna
da me voliš, da te volim.

I zato ćutim, nista ne govorim.
Duša se nemo za svoj san moli.
San da java postane
da me voliš, da te volim.

 

Kada ti ruža u bašti procveta

i lepotu samo tebi da,

ti je poljubi nezno i njoj reci

" O Predivna"

Jer život ruže kratkog je veka

i možda ona na taj poljubac čeka.

A ja sam ruža neke čudne sorte,

sama na vetru stojim.

Puštam neka me šiba i bije,

a života se bojim.

Ti mene zagrli

predivno moje.

 

Bledo lice Meseca sa neba se smesi.

A Sunce jos miluje vrhove drveca.

U trnjaku Jasen mladu Vrbu tesi,

Sve je mirno,sve blista,na raj podseca.

Brdo u daljini se nazire,

I po njemu prva svetla se pale.

Tek po neko dete od mraka zazire,

Na polju se zute glavice male.

Ptice male lete u toplinu gnezda svog,

I leptiri se po travama skrili,

Samo ja nemam zagrliti kog,

Daleko smo sada, daleko smo mili.