Brod je vec digao sidro I plovio lagano ka pucini kada je devojka stigla u luku; stajala je na drvenom pristanistu uz samu ivicu , ociju punih suza , pokusavala je da pogledom nadje mladica; mladic je stajao zagledan u maleni gradic na obali , obasjan Suncem na zalasku , I ne sluteci da je na samom pristanistu ona koja mu je srce osvojila jednim pogledom.. nije se ni usudjivao da sebe zapita da li I ona mozda oseca isto prema njemu , cinilo mu se da je ona nedodirljiva , mozda je vec isprosena , sigurno je isprosena , takva lepotica je sigurno imala mnostvo udvaraca , a njen otac joj je sigurno pronasao odgovarajuceg mladica koji ce znati da je voli I da ceni njenu lepotu , njemu ce da izrodi decu I bice srecna..a onda ugleda poznatu zensku priliku , kosu I lice koje je Sunce obasjalo , te oci sto su ga podsetile na topla juzna mora , podize ruku u pokusaju da joj mahne , da joj da do znanja da je video , I devojka to vide I ona podize ruku I koraknu napred I pre nego sto je on uspeo da vikne , da je upozori da ne koraca napred , ona nestade pod mirnom povrsinom morske vode. Mladic je stajao okamenjen prizorom , cekao je trenutak jedan nadajuci se da ce devojka isplivati , ali devojke nije bilo.. mladic skoci u vodu I dopliva do pristanista.. uzalud je mladic pokusavao da je pronadje nije uspevao , devojke nije bilo...

****************************************************************

Meseci su prolazili , žarko leto zamenila je hladna zima , za starog trgovca možda najhladnija do tada. Misterija oko nestanka njegove prelepe kći potpirila je maštu građana koji su bili sigurni da je mladu devojku pod mirnu površinu vode povukla neka veštica ili neko još čudnije stvorenje , imajući u vidu I čudnu bolest devojčine majke koja nije bila poznata ni najboljim lekarima , građani malog gradića bili su sigurni da su I devojka I njena majka bile vilenjačkog porekla ili da je trgovac bio proklet jer je nešto strašno zgrešio u svojoj mladosti… kao rezultat takvih priča sve manje je ljudi kupovalo u prodavnici starog trgovca jer niko nije želeo da ga stigne u ma kakvom obliku kletva koju je starac nosio..čak su ga I na ulici zaobilazili kao da je starac bolestan od neke zarazne bolesti , a starac je bio skrhan tugom I nije mu palo teško da otkaže sve porudzbine I da zaključa prodavnicu na čijim se prozorima uhvatila paučina. Starac je od ranog jutra pa dok Sunce nije nalazilo svoj smiraj u moru stajao na drvenom pristaništu , kao da je očekivao da se odnekuda pojavi njegova voljena kći.. naglas se molio svim silama na zemlji , moru I vazduhu , preklinjao je , plakao , ali Nebo je ostalo nemo I gluvo na njegove molitve I suze..a suze su padale u već slanu morsku vodu I stizale do njenog dna…                                                             Daleko od malenog gradića , na obali nekog ostrva na belom pesku stajao je mladi kapetan..vetar mu je milovao lice Sunce ga je grejalo , mada on njegovu toplotu nije osećao , od onoga dana kada se na njegove oči utopila prelepa devojka u njegovo srce se uvukla hladnoća kakva bi se mogla uporediti sa hladnoćom koja je mora kovala u led. Stajao je mladić zagledan u pučinu , plavu kao oči nesrećne devojke..zagledan I zamišljen jer je trebalo da se vrati u taj gradić a ta činjenica mu je ledila dušu još više… 
Negde u daljini naziralo se olujno nebo I mladi kapetan naredi da se sve pripremi za isplovljavanje. Mornari se u čudu pogledaše , ali ni jedan ne odbi da izvrši naređenje. Njegov najbolji prijatelj koji mu se pridružio poče da ga ubeđuje da je bolje da sačekaju dok oluja ne prođe pa onda da isplove nego da krenu u sigurnu smrt , ali mladi kapetan ne hte ni da čuje već naredi mornarima da požure . Mornari su strepeli , ali poslušaše I veoma brzo brod se nađe na pučini ploveći direktno u pravcu oluje koja je besnela. Talasi su bili sve veći , a kapeten je stajao na palubi I gledao u tamno nebo koje su šarale munje.. Pokušavao je sve to vreme da iz uma izbriše sliku devojke koja nestaje pod mirnom površinom vode.. Zašto nije ni pokušala da se odupre ? To pitanje ga je mučilo. Noćima se iz košmarnih snova budio obliven hladnim znojem.. Kopnio je lagano od tuge I ljubavi…Njegov prijatelj koji je znao razlog njegove tuge da bi ga bar malo utešio ispričao mu je da je čuo priču da kad se tako mlada I lepa devojka utopi na tako čudan način da je to ustvari neka zla I stara veštica iz puke zlobe I ljubomore pretvorila svojim činima nesrećnu devojku u sirenu I da ove zato izlaze na kopno noću I plaču I odvode u morske dubine mladiće koje su , dok su bile na zemlji, potajno volele. Čuvši to kapetan je čvrsto rešio da uđe u prvu oluju I potopi brod nadajući se da će se utopiti I pronaći u hladnim morskim dubinama devojku koja mu je srce osvojila. Iz razmišljanja ga trže jezovit prasak groma koji pogodi jarbol broda I uz tresak pade na njega. Njegov prijatelj videći to priskoči da ga izbavi , ali kapetan poteze revolver na njega. Mornari videvši to počeše da skaču sa broda pokušavajući da spasu sopstvene živote. Kapetan osta na brodu nadajući se skoroj smrti.

Jutro beše mirno , Sunce već beše odskočilo visoko na nebu , a malenim gradićem pronese se vest o strašnom brodolomu. Na morskoj obali nedaleko od malenog gradića , možda nošen morskom strujom , a možda I nevidljivim nitima sudbine , osvane I kapetan…Izubijan talasima , pocepane odeće stiskajući brodsko zvono u rukama. Starica jedna prolazeći tuda ugleda ga I sa puno truda uspe da ga odnese u svoju kolibu koja beše na samoj obali mora; koliba mala , trošna obrasla korovom beše staričin dom. Dugo se kapetan oporavljao. Njegove rane koje je zadobio u brodolomu behu odavno zarasle , ali rane na srcu behu sveže…Noćima je šetao uz obalu mora tražeći među stenama siluetu devojke sirene…zalud je zvonom zvonio,zalud se nadao…Prozore na kući je daskama zatvorio ne želeći da Sunce obasjava unutrašnjost kolibe. Nikada više nije isplovio. Kopnio je iz dana u dan kao što sneg kopni od prolećnog Sunca...

  Danima je njegovu tugu , sakrivena , posmatrala jedna mala , tanana Vila. Sažalivši se nad tužnim srcem kapetanovim reši da mu pomogne . Vilama bilo zabranjeno da se mešaju u ljudske patnje I tuge ipak je s vremena na vreme po neka kršila pravila. Znala je mala vila za kim tuguje kapetan , znala je I da na morskom dnu postoji Sirena koja je bila tužnija od svih sirena.. Sirena koja nikada nije na obalu izašla , izronila bi katkad pogledom uprtim u pučinu kao da nešto traži pa bi još tužnija zaranjala u tamne dubine.. Zalud su druge sirene pokusavale da oraspoloze malu tuznu sirenu. Nista nije moglo da vrati osmeh na njeno lice. Umesto sjaja u njenom oku je bila nastanjena neizmerna tuga. I niko nije znao razlog njezine tuge ,  jer sirene su sve bile vesele , uvek spremne za igru , za pesmu , ali ne i ova sirena koja je samo cutke sedela i gledala nikad se ne pridruzujuci ni igrama ni pesmama , tek ponekad bi zajedno sa njima izronila na mirnu povrsinu vode i dugo gledala u daljinu kao da trazi nesto , nekog..ali bi posle bila jos tuznija , pa je sve redje i redje izranjala.. Samo je mala vila naslucivala neizmernu ljubav koja je povezivala ova dva namucena bica.. i sirene takodje pozelese da otkriju tajnu njezine tuge i kad su cule pricu male vile resise da spoje zaljubljeni par bez obzira na posledice.