Proleca jednog nekada davno

kad ne bese na zemlji ljudi;

na jednoj poljani u jutro rano

Sunce ruzu jednu nezno probudi.

Cele noci Mesec je zuti

milovao nezan pupoljak rumeni

i ljubio latice dok zora ne zarudi

ispijao nektar ruzin medeni.

I usnula ruza doceka jutro

zora je kapima rose umi

sva priroda znala je za to

i trava se nezno zatalasa i zasumi.

Slavuj ispeva najlepsu pesmu.

Leptir dugom oboji krila.

Svi docekase ruzu malenu,

a ona se svima smesila mila.

Tuda je prolazio vetar ludi,

koga niko pozvao nije.

Ciknu jako vetar ljuti,

ljut sto ne moze od ruze da pije.

A ruza se nezna u vetar zaljubi

i pozele da i ona ,ko on leti.

Pusti ga da je strasno poljubi

da je cuva i svima preti.

Al' vetar nemiran jednog dana ode

ostavi ruzu samu u polju.

Mnoge su rekom protekle vode,

ruza je cekala , plakala...izgubi volju.

Jedne veceri jeseni rane

i zadnja latica ruzina pade.

Mislise procvetace , kad novo prolece svane,

al' za ruzu vreme tu stade.

I tada vetar nemirac laki

pronese miris ruzice svoje

taj miris ne moz' da oseti svaki

sem ako svoje srce obecao nije.

Zato su ruze simbol ljubavi

i momci ih daruju devojkama svojim.

A kada momak devojku ostavi,

nad svelom ruzom ona svoje suze broji.

Moja je ruza svela odavno,

ona sto mi je ti nekada dade.

Nasa ljubav propade neslavno,

toga trena za me sve stade.

I sada cekam svoga zivota jesen,

da umrem od tuge i u grob legnem.

Dok u lugu slavuj peva zanesen,

Proleca nekog i ja da nestanem.

Vracam se sa posla danas. Vreme neko bezveze, pada kisa ceo dan..u busu guzva...kao i obicno...koleginica mi sacuvala mesto i pustila me pored prozora znaju one da ja volim da zveram kroz prozor..

A prozor zamagljen...Protrljam dlanom preko stakla prozora i kroz mali otvor koji nastade pojavi se nepregledna ravnica , okupana kisom..nekako kao da blista...ne znam

I dokle god pogled seze sve je ravno..tek po neko drvo remeti to prostranstvo predamnom.

Razmisljam nesto..kazu razni naucnici da je tu nekada bilo more..i sada mi se cini kao da izvire to isto more ispod nepreglednih oranica i zelenih zitnih tepiha. Svuda su te vodene oci pa kao da ravnica gleda nebo ili je nebo napravilo sebi ogledala da moze da se ogleda..

Nabujale reke..jedna je na dvadesetak metara od moje kuce..nabujali potoci kanali prepuni vode..ullice koje me podsecaju na one u Veneciji, samo sto nema gondola..

Ali je lepo i ako je sve tako mokro i jadno..

I primetila sam nesto dok sam gledala kroz zamagljen prozor autobusa da nam stize prolece...da , da..prolece je tu !

Primetih da su ta zelena polja zita koja su pola pekrivena morem koje se probija odozdo zelenija u odnosu na neki dan..i primetih da u kraj puta , tamo gde je jesenas gorela vatra i spalila svu vegetaciju sada se probija zelenilo..a komsijska vrba pocela da pupi..za par nedelja prolece ce da zagrli moju ravnicu i sve ce da bude lepse i bolje...

Jedva cekam..

kuglof | 19/02/2010, 21:50

Od kolevke , cini mi se , uce nas da je laz nesto najgore na ovom svetu. Cak se i medju 10 Bozijih zapovesti nalazi zapovest Ne lazi..Plase nas kao male ,da ce nam majka umreti ako lazemo, da ce nam nos porasti i iskriviti se ako lazemo..prete nam batinama, babarogama i ostalim karakondzulama ,a sve da ne bi lagali..

A onda se kao veoma mala bica srecemo sa paradoksom i ironijom zivota.

Slusamo nase roditelje kako lazu, pitajuci se zasto baka nije ,jadna, na mestu dusu ispustila jer znamo da je majka ili otac , sasvim sve jedno, bezocno lazu..i kad im onako maleni ukazemo na njihovu gresku tada dobijemo grdnju samo takvu i bivamo srecni ako nas ne kazne..

Onda krecemo u skolu i slusamo vrsnjake kako lazu..i sami pocinjemo nevesto da smisljamo lazi, ali nas i dalje uce da je to nesto najstrasnije..

I tako zivot ide..shvatimo da su nas lagali za deda Mraza..da nema babaroga , karakondzula i da nam nece majka pasti mrtva onog trena kada izreknemo laz..Shvatamo da majcina modrica oko oka nije zato sto je smotana pa se saplela o krparu u kupatilu i pala preko kade vec zbog oceve teske ruke koja je poletela u besu, a koji i nije bio besan vec tresten pijan i da nije majka ta koja ne valja kako govori nasa baka, vec da mozda otac tu zabusava ,ali je zasticen kao beli medved jer je on ipak majkin sin ,kojeg je naivnog smotala Ona..i to ona se obicno izgovara sa onim posebnim naglaskom..

Shvatimo da su nas lagali da cemo prestati da rastemo ako nam prvo seksualno iskustvo dodje sa 15 godina i da odem u jednu krajnost, da necemo ostati trudne od poljupca, naravno daleko ranije smo shvatili da nas nije donela roda i da nas nisu nasli u kupusu..

A ipak i dalje svi traze od nas da govorimo istinu i samo istinu. Proveravaju nas i zahtevaju od nas da budemo iskreni bas oni koji nas lazu sve vreme.

Ali da predpostavimo da je prica i drugacija malo..da nas nisu lagali za deda Mraza, da su nam sa tri godine rekli da su mama i tata vodili ljubav i da  smo bili kod mame u stomaku pa da nas je mama rodila i da prerano ulazenje u seksualne odnose nije zdravo, ali ako se desi nije nista ni strasno vazno je da budemo zasticeni..da nije lepo lagati jer to povredjuje one koje volimo i koji nas vole ,ali da nije ni smak sveta ako ponekad i slazemo..ako nam veruju apsolutno i da se mozemo osloniti na najblize ma kakvu glupariju da napravimo..da ce nam priskociti u pomoc ali samo ako budemo iskreni..Zar to nije pomalo ucenjivacki?

I zivimo sa tim saznanjem da nista nije toliko strasno i da nije strasno ako lazemo..da se moze desiti i da nas slazu..i odrastemo.

Udamo se..ili se ozenimo..ili jednostavno smo u vezi samo..i budemo iskreni prema svom voljenom bicu..govorimo mu sve..ispricamo sve tajne iz svog zivota..jer na kraju krajeva s njim treba da delimo i dobro i zlo dok nas smrt ne rastavi ili cemo tek da delimo..uglavnom govorimo mu gde idemo, s kim se druzimo, s kim komuniciramo..

Internet je danas u modi pa ne smemo da zaboravimo ni tu bitnu stavku naseg zivota posebno sto se danas sve vise brakovi sklapaju bas putem interneta ili pak se razvode bas zbog interneta....I kazemo svom voljenom na primer..:" Bila sam sinoc na chatu..nakacio mi se neki lik..strasno" ili, " kako sam se zezala na karikama sinoc"..napravimo listing svojih prijatelja na fejsu ili karikama i pokazemo svom partneru..Prepricavamo sve ono sto nam tamo neke osobe kazu..napisu bolje receno..jer kome cemo sve pricati ako ne onom sa kim delimo postelju , trpezu..onome kome zelimo decu da radjamo..

I?

I tada moze da se desi sledece:

On sedi namrsten ,ili ona, sve jedno..i vidimo da nesto nije u redu i pitamo sta to nije u redu..i tada dobijemo kao samar ili nesto jos gore..kao kad lezimo na plazi pa nam neki mangup prospe casu hladne vode na ledja..Pita nas: " s kim ti to chatujes?" "zar ti ja nisam dovoljan?"

I tada se nadjemo u zamci i pocnemo da objasnjavamo, da se pravdamo..i ne veruje nam..."ne! to nije istina..ko zna s kim se ti i ko zna sta se domundjavas.." ljubomora ili?

I prodje ta oluja..

Ima mnogo primera  i varijacija na tu temu..knjigu da napise covek..

Jedan specifican primer koji cu u kratkim crtama da navedem..Ona i On se upoznase na jednom od mnogobrojnih chatova..razmenise brojeve telefona..poruke letese ko lude svakodnevno..ona nadje u njemu nesto sto je odavno trazila, cini se da je i on nasao u njoj ono sto je vecno trazio..Pricala mu je sve..od svog detinjstva mracnog i bolnog preko devojastva , udaje , braka , razvoda, muka problema..njene "avanture" na chatu...znao je sve njene boli, strahove..ko joj se udvara..

I onda joj jedno vece on mrtav hladan rece..da on nije zavodnik kako ga ona smatra i da je ona ta koja je bas fino ugovarala druzenja na javnom..i ma koliko to bila nivna recenica..ton na koji je izrecena mnogo vise govori..

A ona bese samo iskrena sve vreme prema njemu..

I sada dolazimo do onog pitanja istina ili laz..cemu govoriti istinu ako ce nam se ista vracati kao bumerang..ili treba naci balans izmedju istine i lazi..ili samo lagati..ili jednostavno cutati i biti misteriozan..zatvoren tip..Koga lagati? Kome reci istinu i do koje granice ici? Da li je u redu deliti svoje intimne tajne sa nekim pa makar to bila i drugarica ako unapred znamo da ce nam jednog dana zameriti..prebaciti nam..ili nas jednostavno "citirati" i time naneti veliku emotivnu bol i uzdrmati nam dusu poput zemljotresa kakvog.

Kada slazem pa me upecaju ja kazem jesam slagala sam..ne znam zasto..ili dam razlog zasto..I nije bitno ako svale na mene drvlje i kamenje ..kriva sam i to je o.k...ali ako sam iskrena ,pa se ta moja iskrenost upotrebi protiv mene..sta onda?

A najgore je kad sam iskrena a neko me optuzi za laz...

Kako god..mislim da cu ubuduce mnogo stvari da precutim..kad me neko nesto pita o meni reci cu jednostavno "to je moja stvar..postuj to ako mozes i hoces ako neces ..zbogom"

Jednostavnije je i manje bolno..

Ja sam ipak od onih koji ne lazu..jos uvek pamtim batine koje dobih od majke za moju prvu laz..mozda zato..

A mozda je i precutkivanje vrsta lazi?

Istina...ili laz?

Pitanje je sad.

Sretose pred  kraj leta

te duse dve.

Kad jos poneka Bulka cveta

na sred livade.

Dugo su svoju ljubav krili

samo su drugovi dobri bili

al ne znase da srca znaju

sto njih dvoje skrivaju...

Ej da mi je da ti jos jednom cujem glas

pa da zatreperim ko na vetru breza.

I da se jos jednom pomolim za nas

pa da odem negde gdi me niko ne zna...

Srce poce kao dete da se otima

trazise se po predhodnim zivotima.

Ostavise iza sebe sve, promasaje koji tiste

lako , jednostavno ko beznacajno pristaniste.

Ej da mi je da se jos jednom u mene zaljubi

pa da poletim kao mala vila.

Da mu se na grudi priljubim

i budem srecna ko sto nikad nisam bila...

Gordi naspram podsmeha i spletki poslednjih.

Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.

Reci su sve pokvarile

Sad bi se samo kraj njega cutke stisla

Sama ostade ..izbeglica iz besmisla

Ej da mi je da te bar jednom zagrlim

 pa da zadrhtim ko na vetru breza

i da te jednom samo jednom poljubim

i da odem gde me niko ne zna...

Ali postoje u nama neke neprebrodive dubine

postoje u nama neke stvari neprevodive u reci...

Postaje ruzno ovo medju nama

nema vise one drazi sto nekada bese

i ne bojim se da ostanem sama

znam ti i ja kao pre, nikada vise

Svadje nas lome ,reci nas seku

i ne znam zasto i dalje sam tu.

Mesto da pronadjem mirnu luku neku,

davim se u casi zuci, kraj tebe tu.

I nerviras ti mene i ja tebe

i svadjam se sa tobom svakoga dana,

mucim i dalje samu sebe,

zbog razloga mi neznana.

Jer ne znam sto sam jos uvek tu,

kad odavno me ni blizu sebe ne zelis.

Mozda samo dusa ova zeli osvetu,

sto vise neces sa mnom dane da delis.

I zaklinjem se po ko zna koji put

da ti vise ni rec necu reci,

a srce mi ipak zadrhti k'o prut,

kad krenem putem. Zadnji most ne mogu preci.

I vracam se opet da kazem ti nesto,

a nista zaboravila nisam;razloge izmisljam.

a samo zelim da kao nekad sve bude isto

i jos uvek te sanjam i jos uvek se nadam.

Prosipa nebo suze svoje

po trotoarima moga grada;

to andjeli placu zbog nas dvoje;

ti i ja bili , vise nikada.

Dok se po meni prosipaju andjela suze,

besciljno ulicama mokrim lutam.

On radost , srecu i sve mi uze.

Zasto ? Na to pitanje odgovora nemam.

Pokusavam da iz blata sebe iscupam,

da sastavim delice svoga zivota.

Al sve dublje u blato padam,

dusa mi ko lisce u jesen rasuta.

Raznose dusu moju vetrovi tuge,

 i postace jedno sa zemljom crnom,

samo smrt me ceka ,nema mi druge;

dok se on smeje sa nekom drugom.

Opet zima pokazuje svoje lice,

vetar besan nosi pahuljice.

Ispod jelke drhte visibabe,

sneg se hvata za ograde i tarabe.

Led opet okiva recne vode,

po nebu teski sivi oblaci brode.

Sneg pokriva zemljicu crnu,

preplasenu ,na proplanku, zatice srnu.

Vetar lomi hrastovo granje,

zima opet ledenom rukom zanje.

Vrabac i rupe na drvetu gviri,

ceka kad ce mecava da se smiri.

Tresu se grane stara oraha,

sve drhti od mraza, od straha.

Mozda ce kad novo jutro svane

i zima besneti da prestane.

*********************************

CUTI VETRE

Opet se vetar nesto ljuti.

Celu noc lupa o prozore.

Pospanu mene stalno budi,

vodi neke zaludne razgovore.

Sta ti je vetre ludi ?

Sto me budis kad njega sanjam,

samo malo tisi budi

u snu me ljubi jos , kao nekada.

Samo jos u snu mi svrati

nasmejan ,andjeoskog lica.

Samo u snu dusa ne pati,

dobije krila rajska ptica.

Njegovi poljupci su put do raja,

njegov me dodir dize u visine.

Ne budi me vetre , pusti me da sanjam ga,

jedino u snu mogu da mu taknem usne.

Vetar miluje vrhove granja

i topole u novi zivot pupe.

Visibaba pod brezom sanja

poslednji snegovi se tope.

Reka ledom zime okovana

ispod kojeg zivot vecma bruji

vec odavno je spremna

da hukom svojom sav svet probudi.

I kao da sva priroda ceka znak

da Sunce k'o magup namigne

da lasta krilom zapara oblak

i sve u potpuno novi zivot krene.

***************************************

Sunce sija svojim zracima se upinje

da prirodi svoj zivot vrati.

Pa postavim tad sebi pitanje

dal vredi i mora zbog ljubavi da se pati?

Zima je okovala sve svojim ledom

i s grana davno i zadnji list pade.

Bol okova dusu moju za ljubavlju izgubljenom

Osmeh davno s moga lica nestade.

Al' Sunce ljubavi nove se upinje

da otopi led s duse moje

pa se opet postavlja pitanje

dal ipak na kraju dodje sve na svoje?

Dal' zalud su sve boli i patnja

kad zivot se u krug vrti

i sutra cu sa drugim da sanjam

a neku drugu ljubices ti.

Hej Mesece zuti, sto se nebom skitas

nad ravnicom mojom pokrivenom snegom.

Dal' se tamo gore nekada pitas

kako li je srcu mladom ,zaljubljenom.

Dal' slutis sta ljubavi je vatra

ceznja ,sta je, sto telo lomi;

i onaj bol slatki sto se stvara,

kad ne dodje onaj  ko se voli?

Il' ne slutis, vec sve to znades

od davnina ,kad se prva ljubav rodi,

pa nam zato sebe nesebicno dajes

svetlis stazama kojim ljubav hodi.

Pod srebrnim zrakom tvojim

i ruza lepse zamirise

mirisom svojim da opcini,

pa da ljubav jos jednu pricu napise.

I nema coveka sto za ljubav znade

da pod zracima tvojim ljubio nije

ni devojke sto bi sve da dade

zbog srebrne meseceve carolije