Ne trazi od mene da ti sapcem reci 

kad mnome gore vatre strasti. 

Ni uzdah , ni rec, ni jecaj neces cuti 

zanemim kad me preplavi more slasti. 

I kad mi na grudi tvoje glava umorna klone, 

a zagrljaj moj postaje sve jaci 

znaj da ti dajem i zadnji delic sebe 

to olujni vetar zelje u meni huci. 

Onog trena kad mi se iz grudi otme uzdah 

i prekine tisinu sobe nase, 

tebi ce mozda zastati dah,

al mene uzdasi moji plase.

Kad se dva tela u mraku spoje

dok mesec bledi kroz prozor gviri

u nocnoj tami hranim zelje svoje,

moje vatre poljupcima raspiri.

I pozeli me tako jako da mi zastane dah,

uzmi me silno ,nije me strah..

jedino me strah da uzdah pustim

jer se bojim da cu "volim te" da izustim...
 

Curi maj sa kalendara 

kao pesak iz pescanog sata stara. 

Odlaskom svojim letu otvara vrata 

Vrelo se leto za krilo leptira hvata. 

Ravnicom mojom zita ce poceti da rude 

dok se cela u zlato ne pretvori. 

Veliki beli oblaci nebom brode 

iz svakog cveta ljubav zubori. 

Sunce na nebu ko dukat zut 

svojim vrelim zracima me miluje; 

grli ga po nekad oblak crn i ljut 

da po zemlji kisu blagorodnu prolije. 

Odlazi  veseo cvetni maj 

vozom zivota sa moje stanice.

Ostavlja na dusi vecni sjaj,

Makovi crveni ukraj puta

i rascvali grmovi divljih ruza.

Poneka glavica maslacka zuta

i tako dokle god se pogled pruza.

Zitna polja sto klasaju,

reku mutne vode ispunise.

Izvor iz kog vode kapi kljucaju.

Topola se na vetru njise.

To je moja ravnica!

U njoj zivot ko u kosnici vrca. 

Nisam ja Andjeo svetli,

ne trazi rajsku cistocu od mene.

Kad zorom ranom kukuriknu petli

ja bih kraj tebe od strasti da svenem.

Mesto krila Andjela belog

iz mene vrca pozuda i strast

zelim da te upijem celog

i da nad dusom tvojom imam vlast.

Nije dusi mojoj dom plavetnilo neba

nit mi je smernost jaca strana.

Meni zagrljaj tvoj nezni treba

u tisini nasega stana.

Ne trazi od mene smernost i vrlinu

strast me lomi, zelja me muci.

U meni naci ces samo zenu

i olujno more strasti sto telom huci. 

U ocimA tvojim se krije 

olujno more strasti  

i svaki slucajni dodir je 

pozar na mom telu od slasti. 

Usne mi drhte od zelje da te ljube 

da mogu da se utisnem  u tebe cela. 

i ostanem tako dok me jutrom ne probude 

ustasca tvoja medna, vrela. 

Ruke tvoje tople dok po meni plove 

bude neke vatre meni nepoznate  

Svaki atom moga tela te zove

plima zelje u meni raste. 

Umiri olujno more zelje svoje 

Moje vatre strasti zagasi 

zelje moje su zelje tvoje

Odakle ti prava da žene sve

zlim bićima nazivaš?

Zar se ne bojiš pravde Nebeske?

Zar te nije sramota?

Imaš li obraza , savesti i časti

kad ženu što te voli bezdušnom zoveš?

Može li se duša tvoja propasti spasti

dal se bar zbog reči svojih kaješ?

Ćutiš od mene danima, ti ponosni stvore

a spas duše tvoje i moje u tebi je.

Da zaboravim , zalud mi ljudi govore

propast ili spas moj u tvojim rukama je.

Puštaš da propadam u ponore pakla

jer milosti nemaš ti ni za kog.

Moja je duša davno dno takla

još od dana odbijanja tvog.

Tek da znaš ti sujetni čoveče

na duši , dušu moju ćeš da nosiš

i suze sve što padaju i ovo veče

tugom i suzama svojim ćeš da platiš.

Ne kunem te ja , niti zlo ti želim,

al Nebo daje svima po zasluzi.

I tebi će po zasluzi da dodeli

setićeš se toga kad ti oko zasuzi.

Setićes se mene al kasno biće

jer ja život biram mesto smrti.

Pod kapom nebeskom i za me ima sreće,

iskreno i mene neko će voleti.

Setićeš se mene, ali mene neće biti

da oproštaj za suze svoje ti dam.

Neko drugi u zagrljaj će me skriti

a ti kukavice ostani sam. 

Nema više tuge u očima mojim

sada samo zvezda radosti tamo sja.

Duša se moja kupa u pogledima tvojim

Tvojom ljubavlju obasjana sam ja.

Obrisao si sve suze moje

i vešto crtaš mi osmeh na licu

Zbog tebe se razlivaju dugine boje

po mom telu i mome srcu.

Ne uzdiše tuga više mojim glasom

Kraj tebe sada osmehe brojim.

Ti me čuvaš, ljubiš , zoveš me svojom malom

a ja se više tuge ne bojim.

 Uparvo napisah na jdnom forumu kao odgovor na temu "umete li tužni da budete"

Pozdrav divni blogerski svete...grlim vas sve.... 

Dok lezim na grudima tvojim

i slusam tvog srca ritam.

Grlis me cvrsto rukama svojim

san li je il' stvarnost u sebi se pitam.

U pogledu , u poljupcu, dodiru tvom

za mojim telom ti osetim glad.

I dok ti se predajem u trenu tom,

pitam se istina il' laz je sve ovo sad.

O kako bih da ti dam neznost moju svu!

Al' mi u trenu zastane dah.

Sta ako samo sanjam i ti nisi tu?

Probudicu se, toga me je strah.

Strah me da te volim

jer znam i ti otici ces jednom,

A ja snage vise nemam da se borim

sa samocom, tugom i bolom. 

Od dodira tvoga zadrhtim

ko na vetru list breze,

i tako jako te pozelim

od zelje te se tuge razbeze.

Poljubac tvoj je sladak kao med

i pogled sto me miluje

u trenutku zaboravljam na sve

i jedino zelim sa usana tvojih da pijem.

I nisu bitne razlike nase

sve se pred tvojim osmehom rusi.

Pokraj tebe tuge me se plase

leptiri plesu po mojoj dusi.

Sva mi se dusa kraj te rascvala

kao livada sto cveta s proleca.

U zagrljaju tvom ja sam poletela

srce se proslih tuga vise i ne seca.

Budna , ociju otvorenih sanjam

u zagrljaju tvom zvezde brojim

ne ocekujem nista , nicemu se ne nadam

u trenutku ovom dajem ti se i volim.

Sta je juce bilo to me ne zanima,

sta nosi novi dan , videcemo,

Danas ti si sa mnom, danas te imam

danas budi moj dusom i telom. 

Poljubi me , ocaraj me sobom 

pa da u tom trenu zaboravim sve 

i tako sva opijena tobom 

da cela predam ti se.

Dodirni me, da zadrhtim od dodira tvog,

da mi kolena klecnu od blizine tvoje  

i da cujem lupanje srca svog 

kad se usne moje sa tvojima spoje.

Uzmi me , oseti moje zelje zar, 

u trenu dok se spajaju nasa tela dva  

da na trenutak nebo dotaknem bar,

Prosipa se kisa nad gradom

sliva se niz tek olistalo granje 

ulice disu prolecnom tisinom

jos jedno jutro se sprema da svane.

Navalise se oblaci sivi

na krovove i jablanove

al ipak sve novim zivotom zivi

sve na radost zove. 

Dusom mojom cveta jasmin beli 

smeh na usnama sniva

srce da voli opet zeli

voljena sam i opet ziva

Proleca dah osecam..

na kosi i vratu, u nozdrvama

Pozelim da krila rasirim tad

i poletim ka plavim visinama.

Prolece je posulo svoj sneg mirisni

po granama grmlja i po vocu

i opet slavuji pevaju nocu.

Rastuzi me pesma tih ptica malenih

sete me na reci neke izdajnicke

Al osmeh mi se otme na usnama

kad ugledam Sunce tek probudjeno

kako se u reci ogleda..

I idem dalje..osmeh taj cuvam

i negujem ga sa cveticima sto mi krase put

sa jabukom procvalom kraj staze

i golubom i golubicom sto se maze...

Hocu da zivim..da letim.

Sama ili sa nekim...sa njim.

Hocu da volim, da ljubim

da zagrlim jako prirodu svu

da je skrijem u srcu tu...

i da se zagledam u nebo zvezdano

s veceri dok peva slavuj mali

i dok po meni padaju mirisne pahulje cvetne

i pitam se dal smo slucajno tu

ili sve neki svoj smisao ima

i svako se mora sa nekim da sretne.

Zelim da dusu pospem prasinom zvezda

da volim, da opet blistam

zelim i hocu...opet volecu

sretna ko neko dete malo

sto voli sve bez razlike.

Volecu i ja opet nebeske slike

i bicu opet ono sto sam bila

radosna i nasmejana Banatska vila... 

Na usnama osmeh blag

u oku se zvezde skrise opet;

na vratu proleca dah

srce se sprema za novi let.

Iza mene su oblaci kise

predamnom livada cvetna

dusa moja ne pati vise

dusa moja opet je sretna.

Na nebu beli oblak,

u stopama korak veseo lak.

Zaboravljam patnju bol i tugu

prstima dodoirujem dugu

U grudima leptira let

zatvaram oci. Zivot je lep! 

Siluete..na zidu sene

jednog muskarca i jedne zene

dok mesec bledi po njima prosipa srebra prah

on nju ljubi, njoj zastaje dah.

Mesec se bledi sakri za oblak,

sa zida nestase sene

osta amo uzdah lak

jednog muskarca i jedne zene. 

Kad proleće stigne i okopni sneg

okopniće i sećanje na tebe.

Nestaćeš iz duše zauvek

s prvim lastama vratiću sebe.

Kad procveta mirisni maj

izgubiću se međ cvećem i travom

osmeh svoj povratiću znaj

i neću više drugovati s tugom.

Biću ono što pre tebe sam bila

vesela, luckasta,vickasta i srećna;

ravničarska bez krila vila;

mesecom obasjana sirena rečna.

I opet će zvezde u oku mom da stanuju

kao onda kad sretoh tebe ja.

I s osmeha mog iskre da padaju

kao u vremena dobra stara ta.

I novu zimu sačekaću u zagrljaju toplom

čoveka koji će znati mene da voli.

Neko ko će hrabro kraj mene stati s ponosom

i ko će znati za mene da se bori.

Neko kome ću je biti na mestu prvom

i ko će znati moje vatre da gasi

neko ko će me voleti bezmerno

i koji će u poljupcu mom da se spasi.

I takvom daću se sva, nisi ti uzeo sve.

Tek sada vidim da ljubavi ima dovoljno

da i bez tebe živi se

i da mogu voleti snagom svom ponovo.