Ne zovem te vise Milo moje

stezem srce ,dusu u lance stavljam.

Cemu? Kad nisam vise milo tvoje

zasto recima dusu da ranjavam.

A pozelim nekad silno,tako jako,

da ti na grudi k'o kap kise padnem,

i ostanem tamo zanavek tako.

Suza,u oko tvoje da mogu da stanem.

Pozelim vetar da sam, il' tek dah topli,

da ti kroz kosu sebe provucem,

pa da ti od miline led sa srca stopim;

u noci hladnoj pod tvoju se ruku zavucem.

I trgnem se i srce svoje izgrdim grdno

sto prebire po srci slomljenih snova

i ranjava sebe nemilosrdno

uvek , ponovo i opet iznova.

I zato te vise ne zovem Milo moje,

mada ces mi za'vek najmiliji biti,

za'vek ce te voleti srce moje

i ako ti vise nisam najdraza ,cemu kriti...?

********************************

Padaju suze nebeske vec danima,

to Andjeli placu mali , za nama.

Ljubav nam nebo pokloni ,najvecu

a mi svega se odrekosmo ,bacismo srecu.

Nadjosmo razloga bezbrojno,

zasto nismo mogli zajedno.

Svako od nas dvoje u svom delu svemira

osta da se sam bori sa gomilom nemira.

Nebo je gresku ucinilo kada je nas spojilo.

Sad samo rane na dusi brojimo.

Krivimo sebe i sve oko nas,

u cutanja bezimo trazimo spas.

Nebo je nas precenilo,

kad nam je ljubav poklonilo,

nemamo snage ni ti ni ja

za bozanski osecaj da se borimo.

Dva srca sama ostase,

jer se rajske srece uplasise.

Budi se jutro novembarsko nad gradom,

u sumaglicu se ogrnuse brda.

Besciljno gledam pred sobom,

dok tiho list sa oraha zlatna pada.

Iz odzaka na krovu se gust dim vije,

i vrabci se pod strehom skrise,

sve je isto, a nista isto nije,

nije isto od kad me on ne voli vise.

Moj zivot bez njega je tek jos jedan

list sto sa grane na zemlju pada,

zut, bez zivota,sveo i jadan,

sto se vetar zivota s njime grubo igra sada.

Dok lisce oraha zlatna pod stopama susti mojim,

korakom teskim ulicu prelazim.

znam , zauvek cu da ga volim,

a ipak od njega  putem svojim odlazim.

U dusi hladno,u srcu mrak crn.

Besne mecave, sneg veje;

od tvojih reci ledeni u srcu trn.

Nema ljubavi da mi dusu greje.

Mogu da razumem to sto me ne volis vise,

tu se razum ne pita puno;

srce svoje razloge ima i zakone pise;

zalud, to znam, te molim za ljubavi zrno.

Al' shvati i ti agoniju moje duse,

bez ljubavi tvoje sve gubi sjaj.

Nista mi ne treba , nista necu vise!

Mom zivotu tu je kraj.

Nije to pretnja ,ni patetika

vec istina sto kao krik iz duse izlece.

Ljubavi tuzne ja postah slika.

Niakada u grudima vise prolece.

tuga....ta moja verna druga...

 druzimo se ona i ja odavno..

otkad me Ti ne volis tu je stalno.

Ti si jedini koji znas

 kako tugu od mene da oteras.

Ali neces...a i sto bi?

kad me ne volis

nije ti stalo i bitno ti nije

dal me radost grli

il me tuga u zagrljaju krije..

Dal' da joj kazem ,il' da precutim

ono sto dusa danima skriva?

Odavno vec nesto slutim,

danima srce te zene me sniva.

Ako joj kazem sta srce krije,

dal' ce otici od mene tada?

Il' ce pozeleti sa usana da pije,

casu gorcine i casu jada?

Jer nisam ja covek za nju,

zalud ljubav u srcu njenom zri,

nisam ja covek za jednu zenu,

da veran joj budem ne mogu obecati.

K'o leptir nestasni letim ja

i svaki bi cvetak da omirisem.

Dal' na to je spremna zena ta?

Da ljubim je jednom i nikada vise

Obecah da cu ti doci jedan dan

i da cu te cekati u narednom zivotu

da ti svoje ljubavi racun dam,

da naplatim sve svoje suze,uzdahe,boli i tugu.

A ako kojim slucajem umrem pre tebe,

dusa moja,tvojim stazama ce ici.

Odreci cu se raja i spasa za sebe

samo da bih mogla saputati ti u gluvo doba noci

stihove pesme: "O ne, nemoj mi prici!"

Tek da znas da nisi lud. To sam samo ja,

jos jedna ocajnica sto joj dusu zdrobi.

Bice to moja mala slatka osveta;

mrtva, dusu tvoju cu da zarobim.

Pa da poludis zbog mene,da me se zazelis jako,

da miris kose moje osetis u vazduhu sto dises

i da mres,lagano da mres,u bunilu tako,

kao sto ja svake noci mrem i uzdisem.

Pa kad dusa tvoja pred moju stane

da te, kao ti mene,pogledom prezrem hladnim

i kazem ti: "e sad je malo kasno

sve si vatre ugasio u meni."

A doci cu ti i u kucu jedan dan

ti neces ni znati ko sam

mislices tek putnik namernik neku..

Doci cu ,da me zelja mine,

da te vidim , makar iz daljine,

da miris tvoj dusa upamti

da te lakse nadjem.

Pa da ti se ocajna osvetim

i sebe na prokletstvo vecno osudim.

Prognani Andjeo iz raja

nema snage da poleti

krila njegova nemaju sjaja

ni u snovima vise ne leti.

Tuzna je to slika

Andjeo sto spustenih krila stoji.

Nekada sjajnog,a sada bez lika;

sopstvene senke on se boji.

Leteo je nekada obasjan,

ljubavlju Bozijom bezmernom,

sad po zemlji hoda jadan,

ophrvan zlom ljudskim i jadom.

Usudi se Andjeo svetli da zenu voli,

zenu obicnu ,ljudskoga roda.

Svirepa ,samo mu zada boli,

zavede Andjela pa djavolu dusu proda.

A Andjeo osta slomljenih krila,

bez nade da ikad poleti

ej ti zeno prokleta bila

nek ti se Nebo celo osveti.

Prognani Andjeo, ja sam, iz raja

moja krila nemaju sjaja.

Nemam snage da poletim,

nemam snage ni da se setim,

kako sam nekada leteti znala

tamo visoko u Bozijem sjaju.

Sad mi se djavoli zlurado svete,

ne mogu bezati ni kad bih htela.

Zelje i strasti mi ne daju

da setim sa kako je lepo bilo u raju.

Zelje me muce ,strasti me lome

kao sto vetar lomi cvetak mali.

Da budem svoja na svome

osecaji ljudski mi ne bi dali.

Odavno nisam Andjeo svetli,

krila su moja u blato pala.

Zloba ljudskog roda mi preti,

da joj se otmem suvise sam mala.

I postajem ,ne covek, vec prokleta zena,

sto u seni coveka odvec hodi.

Na pokornost njemu osudjena,

a dusa se ova ko Andjeo rodi.

Nisam ja ljubomorna na tebe i nju,

znam da ona za tebe ne postoji vise.

Niti se bojim da ces je pustiti tu

kod tvog srca blize.

Nisam ljubomorna na mladost njenu,

ni osmeh sto joj lice krasi.

Ta mladost je tek sveca na vetru,

koju vreme dogoreva i gasi.

Ljubomorna jesam na ono sto ste bili,

na tvoje ruke u kosi njenoj.

Na osmeh i sjaj u oku sto je sjao

dok si je kraj sebe usnulu gledao.

ljubomorna sam na ljude znane i neznane

sto te na ulici srecu.

Oni te ne znaju bolje od mene,

a ja te mozda nikada ni videti necu.

Oblaci kao brodovi,

vetrovi ih nose ko zna gde

po plavoj nebeskoj pucini.

Pod njima laste lete svoj let

nad krivim putem reke

u kojoj mesto vode talasa

trave se talasaju meke.

O! Reka kakva to je!

reka od cveca i leptira malih

sto ih vetar topli miluje.

Tu sasvim blizu na obali,

druzina umornih suncokret se njise

preplanuli od sunca ka zemlji glave povise.

Veselo tik uz njih, grupica mladih kukuruza

ka nebu svoja tela dizu..

Vetar,vragolan stari

kroz njih katkad se proseta,

zagolica ih samo tek da zasuste.

I suma...ta misteriozna dama,

gordo stoji odevena u najlepse zelene boje.

Sunce greje i navaljuje na svet toplotu svoju,

jos malo, jos jedan Avgust je na izmaku,

jos jedno leto svoje poslednje dane pise,

da ode da se ne vrati nikada vise.

Rasprsice se brodovi beli sa neba..

I za sive zavese skrice se Sunce

Laste odletece na jug..

nestace trava  i cveca talasi

i neko ce obrati suncokret zut..

Suma..prosarace jesen njene haljine,

i sve ce nestati sto sad oci gledaju moje.

Sve pokrice snegovi beli..

Samo tuga...tuga ce ostati..

Znas li ti? Dal slutis bar?

Mojih snova reku i jezera zelja..

Dal osetis ponekad na usnama zar?

Dal su moje zelje ,bar deo tvojih zelja?

Dal sanjas san o nama?

O nocima punim strasti...

Dal i tebi  ponekad je u dusi tama?

sto od zelje se te ne mozes spasti..

Da odes sto dalje od mene

dal pozelis ponekad?

jer ces daleko negde sebe da spases..

Al ipak znas da ce dusa da ti svene;

znas da ljubav nece prestati nikad

pa i ti ,kao i ja...ipak ostajes..

Sada znam..mada boli strahovito

i na delove mi dusu kida

sve je san,kao more valovito

ti i ja par necemo biti nikada.

Nikada ti i ja zajedno necemo biti.

Nikada tvoji prsti u mojoj kosi nece zaspati.

Nikada necu osetiti tvog poljupca slast.

Nikada dodir tvoj nece probuditi moju strast.

Ti i ja i ja i ti nikada nece prerasti u MI.

Ja cu ovde sama ostati

Sam ces tamo biti ti.

Nije nama sudjeno..

da nas spoje,Bogovi se plase,

zbog jacine ljubavi nase..

sada znam..al kasno

jel srce moje davno je kod tebe..

sada znam sada mi je jasno...

Note muzike neke,tihe i meke

i svetlost sveca razbija mrak.

Ti sedis naspram mene,

oci ti sjaje i osmeh blista;

dusa ne zna jos,al to je znak.

Prsti nam isprepletani

na stolu mirno leze;

tek ponekad ruka tvoja,

moju ruku malo jace steze.

Ne govoris nista, cutim i ja;

oci nase govore mesto nas.

U grudima srca,ko krila leptira drhte

u poljupcu prvom ce naci spas.

Oci zatvaram,dok me ceznja kida svu;

otvaram oci ,a ti si sasvim blizu tu.

Dlanove ti svoje na obraze stavljam,

dok se ti igras kosom mojom.

Poljupcu se tvom nadam;

zagrljaju neznom,da me ucinis svojom.

Gledam ti oci,u njima vidim lice svoje,

kroz kosu provlacim prste nezno,

naslanjam glavu na grudi tvoje

smejem se,a ne znam sta je smesno.

Osecam na svom licu i vratu

uzdaha tvog vreo dah.

Ne osecam tlo,krila mi rastu;

proslost,tuga i bol se drobe u prah.

U ocima tvojim vidim,sad vec,oka svoga sjaj,

sklapam oci svoje da se predam poljupcu tvom..

Al avaj! Tu je mom snu kraj.

Jos jedna zamka tuge ,srcu mom.