Na grani list nepomicno stoji

u ovo jutro Sveto i sneno,

kao da svoje poslednje minute broji

mirno, dostojanstveno,nemo..

Sunce kao svedok sa neba se pomalja

dok sa grane list na zemlju pade,

zut,jadan i sveo.

I niko za njim ni suzu da pusti

a bio je nekad mlad,zelen i veseo.

U zaborav listak vetar ce odneti

i zima svojom belinom prekrice sve;

sve je samo igra zivota i smrti

kojoj nikada ne mozemo reci ne.

I donece prolece novi listak neki

sto ce na grani zelen ponosno da stoji,

ne znajuci da tamo dole

usud zao i preki sudbinu mu kroji.

Ne znajuc da ce i on u dan Sveti

pasti u igri zivota i smrti.

I suska vetar u krosnji stare topole,

 i mesec bledi oblaci prekrise,

 secam se nasih dana,

a secanja bole,

 ti i ja..nikada vise.

Nisi mogao,il hteo nisi

da shvatis zar i jacinu moje ljubavi

nikada me k sebi pozvao nisi

a pustio si da moje srce kraj tvog boravi.

Kad ti rekoh "nedostajes mi"

ti si cutao samo nista rekao nisi

dal u jednom trenu bar nasluti

koliko me boli sto sa mnom nisi.

 Mislio si da sam posebna

 nisi znao da sam samo obicna

 i da cu i ja kao i svaka druga

podkleknuti kad se na me navali tuga.

 i danas se povukoh iz tvog zivota

jer me bole cutanja tvoja

mozda i pogresih sto sam te volela

al se ne kajem opet bih sve iznova.

 oprosti za sve reci teske

pomoli se ponekad za mene

ja sebi necu oprostiti greske

srce ko ruza na mrazu neka svene.

kraj ..

.medju nama ostase uspomene samo ..

i bol...

ja ne imadoh snage da gledam

dok te oni sa Neba na kusnju mecu...

ti ne imade razumevanje za jacinu moje ljubavi..

za brigu.. za zelju..za nedostajanje...

i presudih samoj sebi..

rekoh ti jednom da meni zivota nema bez tebe..

.istina to je..

ja sam danas ubila samu sebe.

.u sivilo dusa usla je..

mozda ti sutra ni primetiti neces

da me nema u zivotu tvom..

verovatno je tako.

.nastavices tamo gde bio si..

nikada neces ni pitati kako sam ja..

a i zasto bi..

ja sam tek tamo neko dalek i stran

 koga si pustio u svoj zivot na tren..

a ja opijena dobrotom tvojom

 pozeleh da se nastanim zauvek..

i bila spremna da ostavim sve...

samo da ti pozoves me..

zloupotrebih gostoprimstvo tvoje...

pocinih greske..rekoh reci teske..

zato idem..zato stegoh srce opet,

zato dusi krila lomim i zatvaram je...

po dobru me pamti...zaboravi zlo..

ako sam zasluzila to..

i oprosti.. ja sebi necu moci..

VOLIM TE ..i vicem to iz snage sve..

i nadam se da ce ljubav ta spojiti nase duse dve..

.nekada...negde..

Zbogom mi ostaj najlepsi moj snu..

u srcu si bio..i zauvek ostaces tu.

.lLJUBIM TE

Jos jednu noc sama,

grle me mesto tebe

 tuga i tama.

 Umesto poljupca tvog,

suza vrela se sa usnama srece,

suza iz oka mog.

 Jastuk mi menja rame tvoje,

 znaj,jadna zamena to je.

 Ja hocu tebe,

da u zagrljaju tvom gorim,

 da dodiri tvoji tope moga srca led.

 Hocu poljupca tvoga plam.

Zasto sam ja ovde,

a ti tamo sam?

Pomisli samo koliko gubimo

 cekajuci neka bolja vremena;

 zar je ljubav nasa

na propast osudjena?

Reci, reci da znam

dal da sa tugom od tebe odem

il da te do groba cekam.

 Kazi nemoj da cutis vise,

 ako me neces ,idi !

 Iz oka mog padace kise.

Oprosti sto trazim da mi kazes to sve.

 Ja samo zelim da znam dal volis me.

Reci da cekam i cekacu te

do sudnjeg dana,

 ako me neces idi

i ne osvrci se,

 pusti me da placem

dok suze ne presuse iz ociju mojih

dok ne zaceli i poslednja rana.

 Reci ...Kazi..Kad te molim,

 ne kidaj mi dusu cutanjem,

 ne dozvoli da te za mrvicu ljubavi molim.

Kada bih ruku stavila ti na grudi

znao bi u trenutku tom

koliko ruka moja zudi

da miluje te i milovanju da se preda tvom.

Kada bih ti dlan na obraz stavila

i u oku tvom potrazila lik svoj

znao bi da te ni jedna nije volela

koliko te volim ja ,mili moj.

Kada bih usne svoje na tvoje spustila

znao bih tada da sve sto rekoh istina je

ko leptir rasirio bi i ti krila,

do zvezda da poletimo zajedno milo moje.

Ti si moja inspiracija,

moja radost i moja kob.

Ljubav vecna u venama,

rascvala tresnja i hladan grob.

Volim te i mrzim istovremeno,

i otisla bih i scucurila se u zagrljaju tvom.

osecanje to greje i ledi me,

ja nisam vise ja

otkad ti si u zivotu mom.

Sa tobom kad sam,boli sve i pece,

tebe kad nema jos je i teze.

Vi koji se volite cutanjem,

 i vi koji volite se lutanjem;

Vas koje daljine spajaju,

znajte da cete potpuni biti

kad reci iz grla pustite

 i kada razdaljina bude

 tek otet uzdah iz grudi

 u tmini noci dok mrak

obavija tele vasa iznemogla

od zelja i strasti.

 Vi koji snove uzaludne sanjate

 o ljubavi vecnoj i bezmernoj

Vi koji o ljubavi besmrtnoj pesme pevate

 znajte nema ljubavi vecne

niko ne moze beskrajno voleti

i zalud pesme ispevane

to su tek reci samo

svedoci nemoci Vase.

 Jer trenutka ovog u jad padate

 vec sledeceg necemu lepsem se nadate.

 Vi koji ceznete za zagrljajem samo

i ne usudjujete se da pozelite vise

Vi koji jadikujete sto ste ostavljeni

i niz obraze vam liju kise

 Jadni ste, znajte, jer snage nemate

 da ucinite za sebe nesto vise.

Placete nad sudbinom svojom

kunete Nebo i sudbu zlu

i ne znate da ste stvoreni

da ljubite iznova i ponovo na javi i u snu

i kad patite Vi ljubite

i kad placete Vi ljubite

i kad padate Vi ljubite

 i ljubicete do groba svog.

 Vi koji se ljubite cutanjem

i mislite da to je dovoljno

varate se, ljubav trazi saputanje

u tami skriveni ili pod mesecinom

 Vi koji ste daljiom razdvojeni

i mislite da ljubav je dovoljno jaka

 da pobedi daljine i prepreke sve

zabludne su misli vase

ljubavi treba toplina dragoga tela

vatre strasti u hladnoj noci

ljubavi treba pogled nezan

 i sjaj u oku sto budi plam

ljubavi treba dodir nezan,poljubac

ljubav je tuzna kad si sam.

Odlazim u vecni mrak;

osecam hladan zagrljaj smrti.

Sa neba vidim znak.

Tocak zivota se vrti.

Nije mi zao sto mlada mrem.

Sto nikada novo prolece videt necu.

Sta ce mi zivot kad tebe nemam.

Dodji, na odru zapali mi svecu.

Rukom mi takni kosu.

Poljubi mi usnicu hladnu.

Iz ociju obrisi rosu.

Pomoli se za dusu moju jadnu

Jos ce puno vode rekama proteci,

 i puno ce puta Sunce ustati i leci,

 pre nego se u oci tvoje zagledam,

pre nego ti ruke svoje dam.

 I puno ce kisa jos pasti,

snegovi beli krovove pokrice.

 zivot ce od nas radosti krasti,

 al' srce zaboraviti nece.

 A kad nam zivot sa lica mladost odnese,

 i kose nam kao sneg postanu bele,

ja bicu srecna ,sto tebe mi donese

moje oci stare bice vesele.

Kad oci sklopim,da Bogu dusu predam,

 moja zadnja misao ka tebi ce da poleti.

Tu misao nikome ne dam,

u najcrnjoj tami k'o Sunce mi svetli.

 Zadnja misao,mog zivota san,

 da podelim zivot s tobom i zadnji dan

Ako ipak dodje jednog dana,

i pita te gde sam

reci: "" Ona je otisla sama

gde ? ja ne znam"

Ako na kucnom pragu stane,

i pita te dal bila sam srecna

reci: "Smesila se kad zora svane

tren jedan,ta ni sreca nije vecna".

Ako rukom moj jastuk takne

i pita dusa njena dgde je sada

reci mu : "Ceka zoru da svane

i na nebu o tebi sanja'.

Volelea bih da ti rukom taknem obraze,

 i oci poljubim jutrom snene

 pa da osmehom porazim poraze

 saznanjem da volis samo mene.

 I ponekad pomislim da sretosmo se

 u pogresno vreme i zao cas,

 jer ne mozemo da izborimo se

 sa svim mukama sto razdvajaju nas.

 Ne mozemo mila ljubavi moja

ni ovu razdaljinu smanjiti.

Ponekad mi je tako tesko biti tvoja

samo zato sto te ne mogu ljubiti.

 I kazu mi:" ne brini vise

 ljubav na kraju pobedi sve

jer duga dodje posle kise

tako i on ljubice te."

A ja se bojim da ce vreme

sto prolazi nemilosrdno

odneti svu mladost i osmeh iz oka mog,

 pa kad se budemo sreli konacno

kraj mene procices

i cekanje bice uzaludno svo.

I ispunjena strahom ledenim

posrcem i padam u bolu svom

no ipak, cekam i molim

molim da ti jednom taknem obraze

 i osmehom porazim poraze

jutrom da ti oci poljubim snene

 i ti snenu zagrlis mene.

Odlaziš,hladiš se polako

nestaješ u tmini života.

Ne javljaš se onako,

kao nekada,ne tako često

Govoriš kako imaš probleme,

iznalaziš razloge one i ove.

I ne slutiš kako me odsutnosti tvoje bole

ne znaš da rušiš sve moje snove.

Možda i ne želiš da znaš,

više ti nije stalo

ne nudiš i ništa nećeš da daš

ni veliko a ni malo.

I ne slutiš kako bole odsutnosti tvoje

sat se oduži kao godina cela

sad tiho klize suze moje

bez tebe ja sam ruža koja je svela.

Stojim na zgarištu ljubavi naše,

tu ,gde je nekada zvonio naš smeh.

Sve izgorelo je, ničeg nema više;

od ljubavi onolike osta samo pepeo i prah.

Oči zatvaram i naša slika

ređa se jedna za drugom,

pitam se gde nesta ljubav onolika

zašto nam se duša ispuni tugom?

Zašto si prestao da me voliš?

Zgazio u meni osećanja sva

sada mi kažeš da se kaješ

a znaš da nam povratka nema.

I eto stojim tu

na zgarištu ljubavi naše.

Brišem poslednju suzu

znam da ljubavi nema više.