.....I dok je srce tuklo sve jace

a dusa sve smelija bila

da me ne voli on mi tada rece

na uzareno telo voda se prolila.

Suzama svojim sam zelje gasila

dok mi se dusa dimila od pozara.

Sve izgorelo je nista nisam spasila

osta samo grc sto rane otvara.

Pustos je u meni, gar na sve strane

i ko god se dotakne ruke ogaravi,

a oluja besa nikako da stane

i ono malo mene nacisto iskvari.

Zgaristem duse moje sada lutaju

zli dusi, besovi i djavo crn

smeju mi se u lice, u greh me guraju

srce ne oseca u njemu je trn.

Ne zelim vise poljupce nicije

ni dodire ni cin spajanja.

U vatri iluzije dusa izgorela je.

Ni jedan san mi ne osta da sanjam.

Sada sam slicna kaktusu u pustinji

sto usamljen iste broji dane.

I otrov skriva u svakoj bodlji

Umrece svaki ko ga prstom takne.

Postojali su dani kad htedoh mu reći

sve želje, tajne, slatke snove svoje,

al nisam smelosti imala izustit te reči,

uzdrhtalo srce plašilo se moje.

Sad smelosti imam, al šta  vredi

u njegovom sećanju lagano bledim.

Njegova sam bila, sada nisam više,

on ode, neće me , ne voli me više.

"No dobro", neko će reći

"nije to ni prva ni bajka poslednja;

ajd´sada nama svoje snove reci

kakve li to snove sanjalica sanja?

Zatvori oči vreme vrati,

reci nama sve želje svoje

na krilima svojih snova sada poleti

ajd´odsanjaj na tren sve snove tvoje"

Što da ne? Rekoh vragolasto

i zatvorih oči na tren,

dok se veče spuštalo platinasto

a mesec nas iz vrbaka gledao zamišljen.

Tišina zemlju obuze, uzdah mi se iz grudi ote

i poče priču svoju sanjalica da plete:

" Želela sam da pred njim stanem,

u sumrak kad ptice na počinak krenu,

i da ga ljubit ne prestanem

da noći takve u meni probudi ženu.

Da nam postelja bude od poljskog cveća pletena

dok po meni kó med klize njegovi prsti,

poljupcima njegovim mesto vina opijena

da nam se dah s mirisom proleća umrsi.

Da me ljubi dok se po nebu zvezde roje

da nebo bude svedok predaje njegove i moje;

da uzdasi naši od želje lude

svako biće poljsko tu noć probude.

Htedoh da poljupce po njemu prospem,

kao priroda što prosipa po travi rosu;

i da umorna od želje na grudima njegovim zaspem

s prstima njegovim upletenim u moju kosu.

A onda kad Sunce krene da se budi

i nebo se zacrveni od poljupca tog,

da i ja poljupcima njega probudim,

i drhtajem strasti tela svog.

Htedoh da pobeda predaja bude,

i predaja pobede čin,

pa neka mi Anđeli i nebo sude

što noć provedoh sa njim.

Htedoh miris njegov u sebe da upijem

pa kad mi dođe samrtni čas

da večni sanak mirno usnijem,

sećajuć se njega , te noći i nas.

Htedoh.." i reč zaustavih tad

stadoh, oči otvorih i suza mi zasja u oku:

" Eh stranče vidiš i ti sad

tugu i ranu moju duboku?

Vidiš li stranče sve moje snove

zaludne i nikada ne ostvarene

vidiš li snove jedne žene

jedne žene zalud zaljubljene?"

"Vidim" , stranac tiho reče

pre nego nesta u mrak

"i mene tvoj san peče

al sačekaj sa neba znak

Odsanjaćeš i ti tvoj san

dočiće i tvoj dan.

Zapamti reči ove moje

imaćeš noći i ti svoje

imaćeš ljubav istinsku pravu

a ovu iluziju prepusti zaboravu."

Tišina pod ruku uze mrak

dok je sa neba mesec sijao kao dukat.

Nošene dahom sna,

poleteše nebom pahulje bele i crne ptice,

iz nebeskih visina i sa pakla dna,

zasuše mi puteve i ulice.

I škripi mi sneg pod stopama,

jauče , cvili ,topi se,

i krik ptice se stapa s mojim suzama,

suze li su, il pahulja što niz obraz sliva se?

I sve je oko mene belo

božanski čisto, nevino

al` crni se ptice kobne krilo

maše nadamnom greh naivno.

Kao dete neko me izaziva,

smehom svojim mami me,

i u snu me doziva,

osećam već ima me.

I ne vredi borba moja zaludna

slaba sam ja da bitke s tamom bijem.

Ima me već ptica kobna

greh će u svoje gnezdo da me svije.

I zalud blešti čistote belina,

zalud Anđeli najlepše pevaju pesme,

nemam ja snage da se otmem zlim dusima

krilo moje da poleti ne sme.

Lupam krilima o tlo trnja puno,

i belinu ,krvlju bojim ,svojom

krila lomim sebi samoj, sve postaje crno

nestajem, topim se s pahuljom belom.

Mrak, tišina zlosutna

ona što krv u žilama ledi.

Oči otvaram, shvatam ništa ne vredi,

grehu sam sluga pokorna.

I suza...niz obraz kliznu ledena.

Ponekad nam Nebo pred noge baci dar,

sreću zamotanu u neki papir neugledni

i mi pomislimo da je to neka bezvredna stvar

da je to smotuljak neki bezvredni.

Ponekad nam zaslepi oči sjaj,

staklenceta što samo na dijamant liči

i ne vidimo da lažni sjaj  je taj,

i ne vidimo laž u istinitoj priči.

Ponekad nam reči oštrije od mača

niz grlo krenu i zagluše jecaje plača.

Ponekad , samo ponekad

tišina oluju nadjača.

Znam....

Tužno je ovo što ću reći

ali lakše mi je bez tebe.

Nema više bolnih reči

polako vraćam sebe...

Možda..

jednom kada budemo jači

kada nas ne bude toliko  bolelo

možda, ako ti još uvek značim

kada srce bude prebolelo

možda mi se vratiš, možda ti se vratim

Ko zna...

sta nas sutra čeka

dal neka ljubav nova

il zemljica meka

s proleća kad zamiriše jasmin...

Ko zna..

sta nam noć nosi

u tvom oku u mojoj kosi

Možda kad nas prekrije tama

tužna ostaću sama

al sama nikada neću biti

jer duboko u srcu tebe ću kriti

A bol ovaj što mi dušu para

zbog ljubavi koju ne ostvarih

možda mene novu stvara

jaču , bolju neg dana ranijih

Možda te opet sretnem jeseni neke

i tada oboje budemo dovoljno hrabri

da dohvatimo zajedno oblake meke...

Al sada...tužno je što to kažem

al lakše mi je kroz život sama ići

ipak ponekad u snovima te ukradem..

Lakše je bez tebe, a teže će biti

jer ruke su mi prazne

nemam kog zagrliti.

Proleca jednog nekada davno

kad ne bese na zemlji ljudi;

na jednoj poljani u jutro rano

Sunce ruzu jednu nezno probudi.

Cele noci Mesec je zuti

milovao nezan pupoljak rumeni

i ljubio latice dok zora ne zarudi

ispijao nektar ruzin medeni.

I usnula ruza doceka jutro

zora je kapima rose umi

sva priroda znala je za to

i trava se nezno zatalasa i zasumi.

Slavuj ispeva najlepsu pesmu.

Leptir dugom oboji krila.

Svi docekase ruzu malenu,

a ona se svima smesila mila.

Tuda je prolazio vetar ludi,

koga niko pozvao nije.

Ciknu jako vetar ljuti,

ljut sto ne moze od ruze da pije.

A ruza se nezna u vetar zaljubi

i pozele da i ona ,ko on leti.

Pusti ga da je strasno poljubi

da je cuva i svima preti.

Al' vetar nemiran jednog dana ode

ostavi ruzu samu u polju.

Mnoge su rekom protekle vode,

ruza je cekala , plakala...izgubi volju.

Jedne veceri jeseni rane

i zadnja latica ruzina pade.

Mislise procvetace , kad novo prolece svane,

al' za ruzu vreme tu stade.

I tada vetar nemirac laki

pronese miris ruzice svoje

taj miris ne moz' da oseti svaki

sem ako svoje srce obecao nije.

Zato su ruze simbol ljubavi

i momci ih daruju devojkama svojim.

A kada momak devojku ostavi,

nad svelom ruzom ona svoje suze broji.

Moja je ruza svela odavno,

ona sto mi je ti nekada dade.

Nasa ljubav propade neslavno,

toga trena za me sve stade.

I sada cekam svoga zivota jesen,

da umrem od tuge i u grob legnem.

Dok u lugu slavuj peva zanesen,

Proleca nekog i ja da nestanem.

Sretose pred  kraj leta

te duse dve.

Kad jos poneka Bulka cveta

na sred livade.

Dugo su svoju ljubav krili

samo su drugovi dobri bili

al ne znase da srca znaju

sto njih dvoje skrivaju...

Ej da mi je da ti jos jednom cujem glas

pa da zatreperim ko na vetru breza.

I da se jos jednom pomolim za nas

pa da odem negde gdi me niko ne zna...

Srce poce kao dete da se otima

trazise se po predhodnim zivotima.

Ostavise iza sebe sve, promasaje koji tiste

lako , jednostavno ko beznacajno pristaniste.

Ej da mi je da se jos jednom u mene zaljubi

pa da poletim kao mala vila.

Da mu se na grudi priljubim

i budem srecna ko sto nikad nisam bila...

Gordi naspram podsmeha i spletki poslednjih.

Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.

Reci su sve pokvarile

Sad bi se samo kraj njega cutke stisla

Sama ostade ..izbeglica iz besmisla

Ej da mi je da te bar jednom zagrlim

 pa da zadrhtim ko na vetru breza

i da te jednom samo jednom poljubim

i da odem gde me niko ne zna...

Ali postoje u nama neke neprebrodive dubine

postoje u nama neke stvari neprevodive u reci...

Postaje ruzno ovo medju nama

nema vise one drazi sto nekada bese

i ne bojim se da ostanem sama

znam ti i ja kao pre, nikada vise

Svadje nas lome ,reci nas seku

i ne znam zasto i dalje sam tu.

Mesto da pronadjem mirnu luku neku,

davim se u casi zuci, kraj tebe tu.

I nerviras ti mene i ja tebe

i svadjam se sa tobom svakoga dana,

mucim i dalje samu sebe,

zbog razloga mi neznana.

Jer ne znam sto sam jos uvek tu,

kad odavno me ni blizu sebe ne zelis.

Mozda samo dusa ova zeli osvetu,

sto vise neces sa mnom dane da delis.

I zaklinjem se po ko zna koji put

da ti vise ni rec necu reci,

a srce mi ipak zadrhti k'o prut,

kad krenem putem. Zadnji most ne mogu preci.

I vracam se opet da kazem ti nesto,

a nista zaboravila nisam;razloge izmisljam.

a samo zelim da kao nekad sve bude isto

i jos uvek te sanjam i jos uvek se nadam.

Prosipa nebo suze svoje

po trotoarima moga grada;

to andjeli placu zbog nas dvoje;

ti i ja bili , vise nikada.

Dok se po meni prosipaju andjela suze,

besciljno ulicama mokrim lutam.

On radost , srecu i sve mi uze.

Zasto ? Na to pitanje odgovora nemam.

Pokusavam da iz blata sebe iscupam,

da sastavim delice svoga zivota.

Al sve dublje u blato padam,

dusa mi ko lisce u jesen rasuta.

Raznose dusu moju vetrovi tuge,

 i postace jedno sa zemljom crnom,

samo smrt me ceka ,nema mi druge;

dok se on smeje sa nekom drugom.

Opet zima pokazuje svoje lice,

vetar besan nosi pahuljice.

Ispod jelke drhte visibabe,

sneg se hvata za ograde i tarabe.

Led opet okiva recne vode,

po nebu teski sivi oblaci brode.

Sneg pokriva zemljicu crnu,

preplasenu ,na proplanku, zatice srnu.

Vetar lomi hrastovo granje,

zima opet ledenom rukom zanje.

Vrabac i rupe na drvetu gviri,

ceka kad ce mecava da se smiri.

Tresu se grane stara oraha,

sve drhti od mraza, od straha.

Mozda ce kad novo jutro svane

i zima besneti da prestane.

*********************************

CUTI VETRE

Opet se vetar nesto ljuti.

Celu noc lupa o prozore.

Pospanu mene stalno budi,

vodi neke zaludne razgovore.

Sta ti je vetre ludi ?

Sto me budis kad njega sanjam,

samo malo tisi budi

u snu me ljubi jos , kao nekada.

Samo jos u snu mi svrati

nasmejan ,andjeoskog lica.

Samo u snu dusa ne pati,

dobije krila rajska ptica.

Njegovi poljupci su put do raja,

njegov me dodir dize u visine.

Ne budi me vetre , pusti me da sanjam ga,

jedino u snu mogu da mu taknem usne.

Vetar miluje vrhove granja

i topole u novi zivot pupe.

Visibaba pod brezom sanja

poslednji snegovi se tope.

Reka ledom zime okovana

ispod kojeg zivot vecma bruji

vec odavno je spremna

da hukom svojom sav svet probudi.

I kao da sva priroda ceka znak

da Sunce k'o magup namigne

da lasta krilom zapara oblak

i sve u potpuno novi zivot krene.

***************************************

Sunce sija svojim zracima se upinje

da prirodi svoj zivot vrati.

Pa postavim tad sebi pitanje

dal vredi i mora zbog ljubavi da se pati?

Zima je okovala sve svojim ledom

i s grana davno i zadnji list pade.

Bol okova dusu moju za ljubavlju izgubljenom

Osmeh davno s moga lica nestade.

Al' Sunce ljubavi nove se upinje

da otopi led s duse moje

pa se opet postavlja pitanje

dal ipak na kraju dodje sve na svoje?

Dal' zalud su sve boli i patnja

kad zivot se u krug vrti

i sutra cu sa drugim da sanjam

a neku drugu ljubices ti.

Hej Mesece zuti, sto se nebom skitas

nad ravnicom mojom pokrivenom snegom.

Dal' se tamo gore nekada pitas

kako li je srcu mladom ,zaljubljenom.

Dal' slutis sta ljubavi je vatra

ceznja ,sta je, sto telo lomi;

i onaj bol slatki sto se stvara,

kad ne dodje onaj  ko se voli?

Il' ne slutis, vec sve to znades

od davnina ,kad se prva ljubav rodi,

pa nam zato sebe nesebicno dajes

svetlis stazama kojim ljubav hodi.

Pod srebrnim zrakom tvojim

i ruza lepse zamirise

mirisom svojim da opcini,

pa da ljubav jos jednu pricu napise.

I nema coveka sto za ljubav znade

da pod zracima tvojim ljubio nije

ni devojke sto bi sve da dade

zbog srebrne meseceve carolije

Gledam sebe na toj slici,
osmeh mi lice krasi.
tako sam izgledala dok voleo me Ti si
sada mi suza radost gasi.
Zatvorim oci jako,
da suza iz oka ne sklizne
i samo uzdahnem tako,
a srce se ko kamen stisne.
Hrabrim sebe samu,
da bice sve bolje jednog dana.
Potonem u nocnu tamu
i shvatim koliko sam sama.
Obrisem tada te suze izdajice
i kazem sebi : "Glavu gore".
Ne sanjaj snove sanjalice
pusti nek proslost k'o vatre zgore.

Ponoc. Napolju mraz steze.

Svetlucaju pahulje pod ulicnom lampom.

Za moju dusu tuga se veze.

Volim njega a dajem se drugom.

Proslo je od rastanka naseg,

mnogo dana i samotnih noci.

Odavno nisam deo srca njegovog,

al volim ga i ne mogu sebi pomoci.

Pustam da me grle neke tudje ruke.

I drugome osmehom krasim dane.

Niko ni ne sluti moje muke,

shvatice svi kad mi srce stane.

Puci ce mi srce od ovolkog jada,

i mozda kad umrem i on shvati,

koliko sam ga volela i tada i sada,

Zagledam se ponekad u tvoju sliku

u taj pogled i osmeh blag

i pustam da tece secanja reka

na vremena kad si mi bio drag.

Oci zatvaram svoje tada

i uzdah se otme mesto krika.

Sama sam , i ti si sam sada

mesto tebe sad me greje tvoja slika.

Secanje, pregrst uspomena,

sto me miluju k'o obalu more.

Il' mi zamrace lice k'o najcrnja sena

najlepsi se snovi pretvore u more.

Sklanjam tvoju sliku tada,

dok suzu pobeglu brisem s lica.

Bio si moja radost nekada,

sad si bol moja, moja nesanica.